Prikaz romana Elif Šafak „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“
Iako rođenje glavnog lika u najnovijoj knjizi knjizi Elif Šafak (koja je ušla u uži izbor za ovogodišnju Bukerovu nagradu) nije samo po sebi neki poseban događaj, ovaj roman pruža značajan uvid o tretmanu žena u Turskoj – u njemu čitamo ne samo o zlostavljanju koje trpe od same države već i od muževa i njihovih uverenja o tome šta mogu da rade svojim ženama. Zbog toga se ovaj događaj graniči sa beznadežnim. Svega nekoliko minuta nakon što je Binaz rodila Lejlu (glavnu junakinju romana), beba je data Suzani, jalovoj prvoj ženi njihovog muža. Binaz se, kao što se može i očekivati, nikada neće oporaviti od toga (ona je ta koja je dojila Lejlu), i ubrzo je proglašena neuravnoteženom. Koja bi se žena ponašala drugačije: da doji svoje dete, i da ga, kada prekine sa tim, preda drugoj ženi? Ako žene nemaju nikakva prava u okviru svoje porodice, kakva prava mogu da imaju van nje?
Elif Šafak nije dobrodošla u Turskoj, svojoj otadžbini. Iako su njeni raniji romani u Turskoj bili cenjeniji od onih koje su napisale njene muške kolege, kao na primer Orhan Pamuk, ta činjenica je danas uzdrmana brojem istinoljubivih novinara koji završavaju u zatvoru. Onda je moguće da je roman „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“ zato napisan na engleskom a ne na turskom jeziku. Predsednik države, Redžep Tajip Erdogan, ima nazadne stavove o ženama. Radnja romana Elif Šafak – koji uglavnom govori o društveno nepoželjnim ženama (prostitutkama i transseksualcima) – smeštena je u ozloglašene delove Instambula koje turisti retko posećuju.
Šta znači sam naslov? To je mesto odakle počinje ovaj oštrouman roman: Lejla je „još bila deo ovog sveta i još je u njoj bilo života, pa kako je onda mrtva? Kako je moguće da je više nema kao da je samo san što izbledi s prvim svetlom dana? Pre samo nekoliko sati pevala je, pušila, psovala, mislila... doduše, još je mislila. Bilo je neverovatno da joj mozak još radi punom parom – mada, ko zna još koliko će. Poželela je da može da se vrati i svima kaže da mrtvi ne umiru istog časa, da zapravo još mogu da razmišljaju o svemu i svačemu, pa i o svojoj smrti.“
Elif Šafak nije dobrodošla u Turskoj, svojoj otadžbini. Iako su njeni raniji romani u Turskoj bili cenjeniji od onih koje su napisale njene muške kolege, kao na primer Orhan Pamuk, ta činjenica je danas uzdrmana brojem istinoljubivih novinara koji završavaju u zatvoru. Onda je moguće da je roman „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“ zato napisan na engleskom a ne na turskom jeziku. Predsednik države, Redžep Tajip Erdogan, ima nazadne stavove o ženama. Radnja romana Elif Šafak – koji uglavnom govori o društveno nepoželjnim ženama (prostitutkama i transseksualcima) – smeštena je u ozloglašene delove Instambula koje turisti retko posećuju.
Šta znači sam naslov? To je mesto odakle počinje ovaj oštrouman roman: Lejla je „još bila deo ovog sveta i još je u njoj bilo života, pa kako je onda mrtva? Kako je moguće da je više nema kao da je samo san što izbledi s prvim svetlom dana? Pre samo nekoliko sati pevala je, pušila, psovala, mislila... doduše, još je mislila. Bilo je neverovatno da joj mozak još radi punom parom – mada, ko zna još koliko će. Poželela je da može da se vrati i svima kaže da mrtvi ne umiru istog časa, da zapravo još mogu da razmišljaju o svemu i svačemu, pa i o svojoj smrti.“
Ovakve misli lete kroz njen „um“ odmah pošto je brutalno ubijena i bačena u kantu za smeće. U skladu sa verovanjem da u trenutku smrti čoveku ceo život prođe pred očima, i da to traje izvesno vreme, Elif Šafak je dala naslov ovom romanu: 10 minuta i 38 sekundi.
Prvi minut, odnosno poglavlje, doosi priču ne samo o njenoj smrti već i o rođenju, kada je odvojena od svoje biološke majke. Već u sledećem je srećemo kao šestogodišnjakinju, 1953. godine, kada je Teta (Binaz) zbunjuje uveravanjem da joj je ona prava majka. Od devojčice se očekuje da čuva tajnu. Sledećih nekoliko poglavlja – pored opisa nekoliko prvih prijateljstava u njenom životu – opisuju kako ju je silovao ujak, a onda saznajemo i detalje iz njenog potonjeg života, kada je radila u istanbulskom bordelu. Godina je 1967. i ona je već odavno je napustila svoj rodni grad i došla u Istanbul. Lagano, Elif Šafak uvodi druge junake koji će joj biti oslonac u životu, slikovito opisujući Turke iz ovog perioda, uključujući jedan kratak primer žene koja je nabavila kondome za svog supruga (nakon što joj je rečeno da neće zatrudneti ukoliko ih koriste) i progutala ih kada je on odbio da ih koristi. Ako je originalnu nameru nemoguće sprovesti, sigurno će uspeti da ne ostane trudna i ako ih proguta. Čovek ne zna da li da plače ili da se smeje zbog neznanja ove žene – ali i njene plodnosti koja daje njenom mužu moć kontrole nad njenim životom.
U narednim poglavljima, opisani su životi drugih Lejlinih prijatelja, u kojima se predstavljaju problemi koji koče život žena u nazadnom društvu. Oni su živopisna grupa likova (četiri žene i jedan muškarac), koja u velikoj meri pati od muškog zlostavljanja. Lejlin brak neće biti dugog veka, jer joj muž, student i komunista, strada u protestima. Nakon 10 minuta, poglavlja odbrojavaju po 10 sekundi, i okrećući stranicu počinjete da se pitate šta se dalje može desiti u ovoj nesvakidašnjoj priči, jer ste pročitali samo polovinu.
Kada istekne vreme – kada se Lejlin mozak ugasi – druga polovina knjige se prebacuje na pokušaje Lejlinih petoro prijatelja da joj obezbede pristojnu sahranu jer je sahranjena na groblju siromaha. Tu se pred čitaocem razvija kaleidoskop različitih sudbina, a ritam pripovedanja prelazi u gotovo kriminalistički registar.
Elif Šafak je izuzetno talentovana, i ovaj njen roman predstavlja iskorak u njenom stvaralaštvu. Čitalačko zadovoljstvo je nemerljivo. Užitak par ekselans!
Izvor: counterpunch.org
Prevod: Marija Gruevska
