Prikaz romana „Elegija o beloj devojčici“ Zorana Penevskog
Beogradska Laguna nedavno je objavila roman Zorana Penevskog o našoj prvoj ženi filozofu. „Elegija o beloj devojčici“ je priča o Kseniji Atanasijević, njenom životu i njenoj filozofiji koja joj je pomogla da prebrodi očevu i majčinu smrt, ratove i nepravde podlih i jadnih i koja je, na neki način, roman njenog života, ali i oda hrabrosti i snazi da ostane dosledna sebi. Izbor bele kao tona koji osvetljava i naglašava tamnije boje (života) nije slučajan jer je Ksenija Atanasijević, „bela devojčica“ iz naslova romana, bila samim svojim postojanjem, stavom, hrabrošću bela koja je tonirala tamne boje oko sebe.
Oslanjajući se na njeno najpoznatije delo „Filozofski fragmenti“, Penevski vešto prepliće biografske, filozofske, romansirane „fragmente“ i pruža čitaocima priliku da zavire u svet ideja Ksenije Atanasijević i istovremeno se dodirnu ramenima sa Rastkom i Nadeždom Petrović, Urošem Predićem, Gecom Konom i mnogim drugim intelektualcima, ali i čaršijom tog vremena.
„Elegija o beloj devojčici“, kako i sam naslov ukazuje, izraz je tuge nad mizoginom sredinom u kojoj su muškarci jedini „intelektualci“, gde je ženi mesto u kući, da rađa decu i veze, gde se od nje ne očekuje nikakav originalan stav, ideja, misao. Otuda i ne treba da čudi da je za doktorsku tezu izabrala Đordana Bruna – Kseniju Atanasijević retko koji plamen je zaobišao. Ni zatvor, ni odvratna ogovaranja čaršije, ni šikaniranja, ni zabrane, ni pritisci, ni nacisti ni komunisti niti bilo ko drugi nisu sprečili Atanasijevićevu da odustane od sebe i svog prava da kaže „ne“ zlu i nametnutom ukalupljavanju.
Čovek stvarno umire kada ga zaborave, a Penevski je „Elegijom o beloj devojčici“ sprečio smrt/zaborav jedne istinski neverovatne žene koja je bila daleko ispred svog vremena.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
Oslanjajući se na njeno najpoznatije delo „Filozofski fragmenti“, Penevski vešto prepliće biografske, filozofske, romansirane „fragmente“ i pruža čitaocima priliku da zavire u svet ideja Ksenije Atanasijević i istovremeno se dodirnu ramenima sa Rastkom i Nadeždom Petrović, Urošem Predićem, Gecom Konom i mnogim drugim intelektualcima, ali i čaršijom tog vremena.
„Elegija o beloj devojčici“, kako i sam naslov ukazuje, izraz je tuge nad mizoginom sredinom u kojoj su muškarci jedini „intelektualci“, gde je ženi mesto u kući, da rađa decu i veze, gde se od nje ne očekuje nikakav originalan stav, ideja, misao. Otuda i ne treba da čudi da je za doktorsku tezu izabrala Đordana Bruna – Kseniju Atanasijević retko koji plamen je zaobišao. Ni zatvor, ni odvratna ogovaranja čaršije, ni šikaniranja, ni zabrane, ni pritisci, ni nacisti ni komunisti niti bilo ko drugi nisu sprečili Atanasijevićevu da odustane od sebe i svog prava da kaže „ne“ zlu i nametnutom ukalupljavanju.
Čovek stvarno umire kada ga zaborave, a Penevski je „Elegijom o beloj devojčici“ sprečio smrt/zaborav jedne istinski neverovatne žene koja je bila daleko ispred svog vremena.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
