Da, autorka je nastavila „Jato“ kako bi nam slomila srca. Istina, priča ne ide u pravcu kome smo se nadali, te je potrebno vremena navići se, ali neprimetno shvatite isto što i Sesilija – ovo je ljubav. Da, priča ostaje turobna, emocije toksične, um zbrkan, ali to je deo priče Gavrana. Pripremite maramice, čelične živce i upozorite srce da će biti skrhano.

Kako se prvenac završio pojavom Francuza, tako „Egzodus“ startuje. Sesilija preživljava i taman kada nauči da živi dok prođe još samo jedna godina njenog „robovanja“ ocu, osetiće se nikad voljenijom i jačom. Jedan trenutak će sve to promeniti.

Pripremila sam sebe na razočaranje jer je Stjuartova pisala o svemu, samo ne o onome što sam želela i iščekivala. Čitanje se otezalo, dok u jednom momentu nije nastupila spoznaja, neočekivano poput letnjeg pljuska iako ste nazirali tmurne oblake, kad je sve dobilo smisla. To je emocija koju ne umem opisati. Potom, jedan trenutak je potopio sve moje snove o izvesnom kraju priče, da je trebalo predaha. Nadalje, klupko se odmotavalo, a autorkine reči, njen lirski stil, skrivena poezija i mnoštvo metafora pričali su neku novu priču.

Fascinantno je osmisliti muškarce mračne prošlosti, još grdnije sadašnjosti, a tako mile i svemoćne kad su u ljubavi. Ovde je jasan kontrast kako je ljubav, u ma kom obliku, pokretač svega i kako su neke žrtve neophodne da bi vaši najbliži imali svetlu budućnost. Ako vas je Sesilija ikada nervirala, sada će vam prirasti srcu i poželećete joj brdo zagrljaja i prelepih, romantičnih zalazaka sunca.

Šta nas očekuje u svršetku trilogije, ne mogu ni da naslutim. Stoga ne mogu da dočekam „Završnicu“, koju će Laguna prevesti već ove godine.

Dok se ne sretnemo ponovo. Dok oboje ne osetimo kišu na licu. Mora da postoji vreme za nas u sledećem životu. Ne želim deo raja u kome te neću videti.

Autor: Tijana Marjanović
Izvor: Instagram/taste_column