Bivši pesnik i vojnik, Englez i mladi nastavnik engleskog jezika Nikolas Urfe prihvata posao u školi „Lord Bajron” na grčkom ostrvu Fraksos. Bežeći od poznatog načina života, ovaj donekle bodlerovski tip zapravo nastoji da umakne od dosade i splina. Na uglavnom nenaseljenom ostrvu, Nikolas uspeva u svom pokušaju, ali ne baš na način na koji je to zamišljao. Sasvim uzbudljivu svakodnevicu mu omogućuje Markus Končis, lokalni imućni veleposednik koji je studirao u Londonu, živeo u Parizu i bio gradonačelnik Fraksosa tokom nacističke okupacije. Obrazovan, iskusan i nadaren za pripovedanje, Markus fascinira i privlači Nikolasa. Međutim, Končis tvrdi da ima ekstrasenzorijalne darove, što se i potvrđuje. Grk polako i sistematski plete oko Engleza mrežu opskurnih odnosa, maski i predstava, situacija koje kao da su potekle iz teatra. Zapravo se pokazuje da je bivši gradonačelnik Fraksosa tokom Drugog svetskog rata i osmislio novu vrstu pozorišta, u kojem granice između publike i glumaca nestaju i u kojem svako igra aktivnu ulogu. Iako su životne odluke obojice motivisane dosadom, u neformalnom ostrvskom teatru koji sam sebe ispisuje, Markus je akter a Urfe dobija trpnu ulogu. Ovakav Faulsov zahvat predstavlja svojevrsnu parodiju antičkih predstava po kojima je dokonost preduslov umetnosti.

Pod uticajem Markusa, i okruženja koje postaje sve oniričkije i sve manje realno, Urfe, između ostalog, čuje misterioznu muziku i noću vidi pokojnu Grkovu devojku… da bi njegova naredna srodna iskustva postala doslovno užasna. Iako postaje predmet opskurne metafizičke lekcije o egzistenciji, slobodi, istoriji, dosadi, evoluciji… Nikolas ne može da odoli znatno drugačijem univerzumu od onog u kojem je živeo u svojoj svakodnevici. Možda je tako stoga što je i došao u Grčku kako bi pobegao od svog dotadašnjeg života; a to što je priroda onog što proživljava na ostrvu mračna, magijska i nepredvidljiva, nosi vrlo diskretan a dubok autorov podsmeh mladom čoveku i njegovim planovima.

Da li je Markus čarobnjak ili dokoni stručnjak za maštovite neslane šale? Dotično pitanje pogađa nedoumice prilikom žanrovskog lociranja Faulsovog dela. Zahvaljujući autorovom majstorstvu u plastičnom prikazivanju stvarnosti pune magije i iluzija, „Čarobnjak“ ubedljivo deluje kao fantastički roman. Pritom čitalac može da previdi da su sve misterije koje se odvijaju u štivu zapravo racionalizovane i da su naizgled natprirodni trenuci u stvari objašnjeni a i glavni junak ih je na kraju svestan, iako na momente deluje kao da živi svojevrsnu šizofrenu nevericu. Tako knjiga osim parapozorišnog i prividno fantastičkog, nosi i snažan (para)psihološki potencijal gde je Markus, naravno, glavni psihijatar, a Nikolas, bar neko vreme, pacijent. U svojoj slojevitosti, „Čarobnjak“ donosi i elemente erotskog i – u scenama jeze – gotskog romana, a zbog svoje sve veće uzbudljivosti što štivo odmiče, i aspekte trilera. Potonji elementi su, s obzirom na snažan psihološki naboj romana, na trenutke gotovo neizdržljivi. Ali to je zapravo izraziti kompliment koji se može dati malo kom piscu: Fauls je napisao neizdržljivo napet roman koji i pored toga na prostoru od preko sedam stotina stranica praktično ne dopušta čitaocu da se odvoji od njega.

Autor: Domagoj Petrović