Prikaz romana „Drugi san“: Uzroci i posledice sloma sveta koji znamo
Robert Heris (1957) dobro je znan ovdašnjem čitalaštvu s obzirom na to da je desetak njegovih romana objavljeno u proteklim decenijama. Herisova literarna interesovanja nisu žanrovski ograničena: pisao je, sa jednakim žarom i uspehom, istorijske romane odnosno istorijske trilere, savremene krimiće i naučnu fantastiku.
Ovom poslednjem žanru pripada njegov roman prvenac „Otadžbina“ (originalno objavljen 1992, a u Laguni, koja je Herisov domaći izdavač, 2002) kao i roman „Drugi san“ (originalno objavljen 2019, u prevodu Tatjane Bižić 2020).
I dok „Otadžbina“ pripada podžanru „alternativne istorije“ u kojoj je Treći Rajh pobedio u Drugom svetskom ratu i uredio svet po svojoj doktrini, „Drugi san“ (kao podsećanje da su srednjovekovni Evropljani u toku noći spavali dva puta sa budnom ponoćnom pauzom od nekoliko sati) opstaje u podžanrovskom okrilju „postapokaliptičke“ naučne fantastike.
Konkretno, od propasti savremenog sveta koji poznajemo (i koja se desila upravo u nekoliko narednih godina) prošlo je osam vekova od kojih su prva dva bilo vreme potpunog haosa. Ipak, red je uspostavljen na čelu sa engleskim kraljem i crkvom, a društvena regresija zaustavljena je na periodu koji približno odgovara 17. veku, pre pronalaska parne mašine. Osim u nekoliko većih gradova, ljudi u velikoj bedi žive u malim seoskim zajednicama. Vlast je delom civilna, delom crkvena, i veoma stroga i nasilna; zabranjeno je govoriti o prošlosti, tražiti i posedovati artefakte iz tih vremena odnosno posedovati jeretičke knjige o prošlosti, posebno dela pripadnika pokreta „starinara“.
U tako postavljenom svetu mladi sveštenik Kristofer Ferfaks dobija nalog biskupa da ode u zabačeno selo Adikot Sent Džordža, kako bi se pobrinuo za dostojnu sahranu stradalog oca Lejsija. Zadatak bi trebalo obaviti brzo, no stvari se otimaju kontroli, od odrona koji blokira put za nazad, Kristoferovog pijanstva i otkrića da je otac Lejsi posedova zabranjene artefakte i knjige, incidenta prilikom sahrana, sumnjivih okolnosti Lejsijeve smrti, čudnih odnosa među seljanima. Najpre nevoljno i obazrivo, pa sve zainteresovanije i strasnije, Ferfaks se upoznaje sa malom zajednicom, pomaže u otkrivanju tajni čudne betonske građevine na vrhu brda, ulazi u ljubavnu vezu sa udovicom lokalnog moćnika a sada verenicom drugog; sva ta dešavanja nateraće ga da se odrekne onoga u šta je do tada verovao makar i po cenu sukoba sa autoritetima koji će prekinuti fatalni susret sa ostacima duboke prošlosti.
Ferfaks je u večnoj ulozi stranca koji će uzdrmati izolovanu zajednicu; stranac ništa ne podrazumeva, nijedna lokalno uvažavana činjenica nije mu poznata, nijedan autoritet nije neupitan. On je svojevrsni entropijsko-nihilistički elemenat koji neminovno remeti okoštale odnose. Naravno, uticaj novoga je dvosmeran pa nepoznato okruženje menja i mladog Ferfaksa i vodi ga neslućenim stazama i stranputicama. Naučena dogma ne brani ga od duhovnih i telesnih iskušenja. Brzina njegovog posrnuća upravo je potpomognuta neznanjem i nespremnošću da se odupre spoljnom svetu koji postoji izvan semeništa, njegovog jedinog okruženja. Susret sa stvarnim „bednim ljudima“ i realnim situacija stradanja, pogibije, ali i sa ljudima koji su ceo svoj život posvetili traganjima, po cenu stradanja, robijanja i telesnih bolesti, uspeva da pokoleba i preobrati Ferfaksa. Otkriće da je čitavo zamešateljstvo podstakao, režirao i kontrolisao biskup stiže prekasno jer je mladi sveštenik već zauzeo mesto na suprotnoj strani.
Heris vešto gradi svoju priču, pažljivo dozira tenzije i škrto otkriva tajne. Na nivou tekućih dešavanja bezmalo dve trećine romana, na zadovoljstvo znatiželjnih čitalaca, „funkcionišu“ bez problema; tek u finalu knjige pripovedački tempo je poremećen odnosno ubrzan, što rezultira nedovoljno ubedljivim razrešenjem odnosa među likovima, kao i naprasnom pojavom biskupa koji je, navodno, sve vreme potezao konce zapleta. Na nivou temeljne postavke priče, dakle sloma naše civilizacije (koji nije preciznije obrazložen) u pomoć treba prizvati Cicerona i njegovu tvrdnju (sa kojom se Heris očito slaže) da „Svaka civilizacija smatra sebe neranjivom; istorija nas uči da to nije istina ni za jednu.“ Ili kako formuliše profesor Morgenštern, „London (se) u svakom datom trenutku nalazi na šest obroka od početka gladovanja“ i „društvo (je) dostiglo takav nivo sofisticiranosti da je postalo izuzetno podložno potpunom krahu“. Profesora iz romana njegovi savremenici nisu uzeli za ozbiljno i svet se srušio; nažalost, svako ko prati tekuće medije lako će otkriti da ova Herisova fikcija već ima duboke korene u našoj realnosti.
Autor: Ilija Bakić
Izvor: art-anima.com
Ovom poslednjem žanru pripada njegov roman prvenac „Otadžbina“ (originalno objavljen 1992, a u Laguni, koja je Herisov domaći izdavač, 2002) kao i roman „Drugi san“ (originalno objavljen 2019, u prevodu Tatjane Bižić 2020).
I dok „Otadžbina“ pripada podžanru „alternativne istorije“ u kojoj je Treći Rajh pobedio u Drugom svetskom ratu i uredio svet po svojoj doktrini, „Drugi san“ (kao podsećanje da su srednjovekovni Evropljani u toku noći spavali dva puta sa budnom ponoćnom pauzom od nekoliko sati) opstaje u podžanrovskom okrilju „postapokaliptičke“ naučne fantastike.
Konkretno, od propasti savremenog sveta koji poznajemo (i koja se desila upravo u nekoliko narednih godina) prošlo je osam vekova od kojih su prva dva bilo vreme potpunog haosa. Ipak, red je uspostavljen na čelu sa engleskim kraljem i crkvom, a društvena regresija zaustavljena je na periodu koji približno odgovara 17. veku, pre pronalaska parne mašine. Osim u nekoliko većih gradova, ljudi u velikoj bedi žive u malim seoskim zajednicama. Vlast je delom civilna, delom crkvena, i veoma stroga i nasilna; zabranjeno je govoriti o prošlosti, tražiti i posedovati artefakte iz tih vremena odnosno posedovati jeretičke knjige o prošlosti, posebno dela pripadnika pokreta „starinara“.
U tako postavljenom svetu mladi sveštenik Kristofer Ferfaks dobija nalog biskupa da ode u zabačeno selo Adikot Sent Džordža, kako bi se pobrinuo za dostojnu sahranu stradalog oca Lejsija. Zadatak bi trebalo obaviti brzo, no stvari se otimaju kontroli, od odrona koji blokira put za nazad, Kristoferovog pijanstva i otkrića da je otac Lejsi posedova zabranjene artefakte i knjige, incidenta prilikom sahrana, sumnjivih okolnosti Lejsijeve smrti, čudnih odnosa među seljanima. Najpre nevoljno i obazrivo, pa sve zainteresovanije i strasnije, Ferfaks se upoznaje sa malom zajednicom, pomaže u otkrivanju tajni čudne betonske građevine na vrhu brda, ulazi u ljubavnu vezu sa udovicom lokalnog moćnika a sada verenicom drugog; sva ta dešavanja nateraće ga da se odrekne onoga u šta je do tada verovao makar i po cenu sukoba sa autoritetima koji će prekinuti fatalni susret sa ostacima duboke prošlosti.
Ferfaks je u večnoj ulozi stranca koji će uzdrmati izolovanu zajednicu; stranac ništa ne podrazumeva, nijedna lokalno uvažavana činjenica nije mu poznata, nijedan autoritet nije neupitan. On je svojevrsni entropijsko-nihilistički elemenat koji neminovno remeti okoštale odnose. Naravno, uticaj novoga je dvosmeran pa nepoznato okruženje menja i mladog Ferfaksa i vodi ga neslućenim stazama i stranputicama. Naučena dogma ne brani ga od duhovnih i telesnih iskušenja. Brzina njegovog posrnuća upravo je potpomognuta neznanjem i nespremnošću da se odupre spoljnom svetu koji postoji izvan semeništa, njegovog jedinog okruženja. Susret sa stvarnim „bednim ljudima“ i realnim situacija stradanja, pogibije, ali i sa ljudima koji su ceo svoj život posvetili traganjima, po cenu stradanja, robijanja i telesnih bolesti, uspeva da pokoleba i preobrati Ferfaksa. Otkriće da je čitavo zamešateljstvo podstakao, režirao i kontrolisao biskup stiže prekasno jer je mladi sveštenik već zauzeo mesto na suprotnoj strani.
Heris vešto gradi svoju priču, pažljivo dozira tenzije i škrto otkriva tajne. Na nivou tekućih dešavanja bezmalo dve trećine romana, na zadovoljstvo znatiželjnih čitalaca, „funkcionišu“ bez problema; tek u finalu knjige pripovedački tempo je poremećen odnosno ubrzan, što rezultira nedovoljno ubedljivim razrešenjem odnosa među likovima, kao i naprasnom pojavom biskupa koji je, navodno, sve vreme potezao konce zapleta. Na nivou temeljne postavke priče, dakle sloma naše civilizacije (koji nije preciznije obrazložen) u pomoć treba prizvati Cicerona i njegovu tvrdnju (sa kojom se Heris očito slaže) da „Svaka civilizacija smatra sebe neranjivom; istorija nas uči da to nije istina ni za jednu.“ Ili kako formuliše profesor Morgenštern, „London (se) u svakom datom trenutku nalazi na šest obroka od početka gladovanja“ i „društvo (je) dostiglo takav nivo sofisticiranosti da je postalo izuzetno podložno potpunom krahu“. Profesora iz romana njegovi savremenici nisu uzeli za ozbiljno i svet se srušio; nažalost, svako ko prati tekuće medije lako će otkriti da ova Herisova fikcija već ima duboke korene u našoj realnosti.
Autor: Ilija Bakić
Izvor: art-anima.com
