Otvarajući novu knjigu Dragana Velikića, na prvoj se stranici ispod potamnjenog naslova, zaustavih na odrednici „beogradski roman“. Znajući šta je sve pisao, prateći njegovu kulminaciju, žilavu radinost, ispitivanje tema, ali i teritoriju njegovih junaka, Pulu, primorje, Mediteran, nađoh se u neprilici gde ovaj roman da svrstam (šta on znači za njega: da li je to vrsna promena orijentacije, novo gledište, odustajanje od već ispisane i istražene topike?), pa digoh ruke od ionako sumnjivih književno-istorijskih klasifikacija. Umesto toga, ponovo uzeh knjigu u ruke, iznova vrteći prvu stranicu i odrednicu, i tek tako, kao proviđenje, kao slamka spasa za melanholične brodolomnike, kao neispisano sazvežđe u putokazu jednog svetionika, iskrsne mi jedna smernica koja je morala od početka biti tu: Velikić se u mojoj svesti preobrati u gospodina u geroku, sa brkovima koje često mešam sa cvijićevskom figurom, i ozbiljnog pogleda koji strelja, prekrštenih ruku, objavi novu valeru u svojoj književnoj slici. Obznani mi se jedan novi Simo Matavulj, barem u pogledu tretmana literarnih svetova. Monografisanje Beograda pravdao sam zasićenjem rivskih i južno-sunčanih intervala, ali i dugogodišnjim bivanjem u prestonici, kada otkuca čas da se ono, na neki, način preseli i u književnost.

Posle ovog nadasve besmislenog ali meni, lično, potrebnog uvoda, ulazim u narativ, u likove, u scene i prizore. Fokus je na Vladanu Todoroviću, još jednog u moru zbunjenih i zamišljenih ljudi iz Velikićevog sveta. Gde ih naš pisac, tolike, napaćene i nesrećne, nalazi? „Slučaj Bremen“ ima ih na izvoz, „Bonavia“ isto, u „Dosijeu Domaševski“ se verovatno krije neki lunatik. Matrica je stara, dobro poznata, na to jelo smo iz Draganove kuhinje navikli: junak, pedesetogodišnjak, odlučuje da menja život, pati zbog neostvarenih šansi i mogućnosti, ispituje poreklo svojih roditelja, i uviđa da niti je imao dobre startne šanse, niti je i ono majušno, kvalitetno, koristio na pravilan način. Vuče se po braku koji pati od razvoja navike. Beži u nekakve, samo sebi jasne nastranosti, alibi nađe i u govorenju sa samim sobom. Onda dođe kući, prelije se ta čaša gorkog suživota, jalove strasti, hladnih i suvišnih objašnjenja, i sledeća stvar koju on radi jeste da se razvodi od svoje žene, i ne misli ništa drugo do da što pre pobegne iz začaranog kruga svojih slabosti i opravdanja koja se više ne mogu smišljati. Nabasa na jednu zgradu, pa ne ide, naiđe na drugi stan pa ga opauči buka gradskog prevoza, larme iz kafića, dreke, vike, jauka, gugutanja, surdukanja, i kako to već biva kad pisac mnogo svog junaka muči, on se skrasi, konačno, onako definitivno, na jednoj adresi (definiciju u slobodnoj varijanti neka čitalac pronađe na 29. strani izdanja Lagune), u višespratnici ispod Tašmajdana, a kad vreme zaleči rane, i krv se u vene, krvotoke vrati, upadne jedna dama, isto tako razvedena gospođa, i krug se ponovo vrti, ringišpil ponovo zove svoje putnike. Nada se rascvetava nalik na pupoljke nošene vetrovima i lahorima prolećnog otvaranja. Život se odledio, probivši šaku kroz datu mu pukotinu. Šanse se ovog puta brižljivije koriste.

Vladan Todorović, dokumentarista u Muzeju Pošte, lik koji nikad ne želi da se nameće, u večnoj pozi nevidljivosti, odjednom stiče ambiciju da uradi nešto što će svi moći da primete: da napiše knjigu o Beogradu. Time, „Adresa“ dobija sasvim novi štimung i spremna je da u svakom trenutku preskoči na kolosek onih ostvarenja koja su za centralnu radnju imala istoriju ovog našeg najvećeg grada. Svrstava se Velikić, tako, među radove Svetlane Velmar-Janković, Borislava Pekića, Slobodana Selenića, Ive Andrića, Dejana Medakovića, i još jednog pisca čije veze sa Velikićem ostavljam za naredni pasus.

Naime, reč je o pioniru filmske kritike Bošku Tokinu, čiji je roman „Terazije“, jedno posve realističko ostvarenje u džumbusu međuratne avangarde Velikić pokušao da popularizuje kada je pisao predgovor za novo izdanje ove knjige. To je bilo 2015. godine, i tad se verovatno rađa ideja za ovu knjigu, jer kad je autor stigao da prouči sve ovo? A tu nema malo stvari: od rimskih legija koje štrapaciraju današnjim Bulevarom kralja Aleksandra, turbana koji pale mošti Svetoga Save, duvana što se palio na lulu, pa jedna opština iz čistog nemira po toj aktivnosti dobi ime, Кelta koje više ni istoriografija ne pamti, a koji su osnovali ovaj grad, durbina koji zamišljeni stoje na okukama Save i motre na Кalemegdan, meni omiljena „Poslednja šansa“ u kojoj sam provodio i jutra, i podneva, i večeri (a vidim i Vladan je), ciganke-vračare, cincari-čergari, hodočasnici, putnici, pijandure, pa garnitura novih „biznismena“, i onda silesija književnih biografija, u koje se Vladan zbog vlastite nesigurnosti utapa, misleći da će već pređeni put i njegov olakšati, a gde spadaju, između ostalih, možda i kao Velikićeva lektira, neki od proslavljenih srpskih pisaca: Ćipiko, Brzak, Andrić, Кiš.

Ton knjige, zbog koncentrične izmene ritma u pripovedanju, seljenja iz knjige koja se nikad neće napisati do života koji se mora voditi, ima mnogo da zahvali tekstovima i člancima iz publicističke knjige „Bratstvo po mrlji“, iz koje Velikić seli nepodnošljivost prema trenutnoj političkoj vlasti. Iz svega toga ostaje upamćena država kao provizorijum. Кao asistenciju borbi protiv korumpirane i pokvarene elite, Velikić uvodi likove Margite (Gite), penzionisane radnice Pošte, i gospodina Čajkanovića, čiji je stric bio nadasve poznati i cenjeni istoričar religija u Srba. Oni imaju svašta da kažu o novoj birokratskoj garnituri, baš kao što ima mnogo toga da poruči i istoričar Srđan Cvetković, od koga Velikić pozajmljuje podatke o likvidacijama „narodnih neprijatelja“ prilikom ulaska partizana u Beograd. To biva poslednji kamen u velikoj zgradi Beograda i time se njegova istorija, barem malčice pristojnija, završava. Vrlo brzo dođu novi ratovi, pa nove pljačke, otimačine, sekiracije. Vladanu nemamo šta zameriti, jer mu ništa drugo ne preostaje do da se utopi u nešto iole poznato i pobegne odavde. Кao što će, biće prilike, i svi čestitiji i pošteniji ljudi.

Piše: Ivan Đurđević
Izvor: bookvar.rs