Prikaz romana „Draga Mašin“ Ljubiše Jocića
Ljubiša Jocić (1910–1978) zatajena je ličnost srpske literature, u kojoj prebiva književna i kulturna vrednost koja od nas traži da bude ponovo proučavana i dobije mesto i priznanja koja joj pripadaju. Ali nije samo pisac nego i pesnik, pripovedač, glumac, reditelj, slikar, esejista, kako kaže – „saputnik nadrealizma“, koji uvek traži novi umetnički izraz, nova poetička uporišta, eksperimentisanje žanrovima nijednom se ne priklonivši.
Romanom „Draga Mašin“, objavljenim 1959. godine, čini se da Jocić pravi neobičan iskorak, ali budući privržen jakim ženskim karakterima i temama suptilne erotike, ljubavi i ženske psihologije, ništa u stvaralaštvu Ljubiše Jocića nije proizvod slučajnosti. Roman dobija veliki odjek i stiče široku publiku zbog neuobičajenog odabira teme, i Jocić se pokazuje kao vrsni pripovedač. „Ovaj prvi moderan srpski istorijski roman na predlošku bulevarske hronike, književna kritika će nepravedno zanemariti prenebregavajući činjenicu, kako je tek nedavno primećeno, da se ispod intrigantnog istorijskog sižea otvaraju slojevi ’poetičnog, lirksog, fiktivnog i nefaktografskog’.“ Prema mišljenju kritike toga vremena, „Draga Mašin“ je istorijsko-ljubavni roman. Doživljava tri izdanja i, osim priznanja za studiozno prikupljanje i proučavanje faktografije toga vremena kako bi se što vernije oživela atmosfera s kraja 19. i početka 20. veka, kritika je druga, mnogo vrednija, propustila da pomene.
Jocić je ovim realističnim romanom hteo da realizuje svojevrsnu protivtežu eksperimentatorskom. U prvom redu tematski, težnja da se udalji od kanona, a koristeći moć imaginacije, upliv bogatog leksičkog raspona i otmenog stila koji korespondira sa periodom epohe kojom se bavi, uvek treperi određeni utisak dramatičnosti. Bila je potrebna istorijska figura koja će odgovoriti takvim zahtevima. „Ovozemaljsku večnost u ženi“ pronašao je u tragičnoj priči o Dragi Lunjevici, udatoj Mašin i preudatoj za poslednjeg vladara dinastije Obrenovića.
Isotovremeno, uočio je buntovni odnos prema svojoj sredini u nedostupnoj ljubavi kralja Aleksandra prema dvorskoj dami svoje majke, koja je bila udovica i nerotkinja, i starija od kralja dvanaest godina. Dobili smo veran portret kraljice Drage Obrenović, od detinjstva bez roditelja, sa braćom Nikolom i Nikodijem, i sestrama Hristinom, Đurđinom i Anom. Neželjena udaja za građevinskog inženjera Svetozara Mašina, njena prevodilačka i novinarska delatnost posle smrti muževljeve, sve do uspona na dvoru. Zbližavanje u Bijaricu sa mladim kraljem, državni udar, Ivanjdanski atentat, lažne vesti, sukob kraljevih roditelja, zavere, veridba, proklamacija o ženidbi, lažna trudnoća, kratkoveko uživanje u bračnoj sreći i ubistvo u Majskom prevratu 1903. godine.
Roman je mnogo više od hronologije događaja; oni služe kao dekor i vodič za bolje razumevanje autentične ljudske prirode oličene u Dragi Obrenović, čija je tragična sudbina ilustracija Beograda i Kraljevine Srbije s početka 20. veka, koja se, iako nezavisna, još nije oslobodila rušilačkog i varvarskog, što je nasleđe viševekovnog ropstva. Istorijska građa poslužila je autoru kao studija naravi kojom dokazuje kako je nečovečnost svojstvena ljudskoj prirodi.
Ljubiša Jocić je nezasluženo od kritike nedovoljno priznat u svoje vreme, dajući mu prerogative bestselera za širu čitalačku publiku, oduzimajući mu implicitno literarnu vrednost. Brižljivo prikupljana građa, intimna i tragična istorija velike ljubavi koja je uticala na kasnija zbivanja, verno je oživljena i dodatno obogaćena stvarnim istorijskim ličnostima i činjenicama, pa je na savremenim čitaocima da ovom zanimljivom delu promene dotadašnju recepciju i dodele mesto koje zavređuje.
Autor: Siniša Bošković
Romanom „Draga Mašin“, objavljenim 1959. godine, čini se da Jocić pravi neobičan iskorak, ali budući privržen jakim ženskim karakterima i temama suptilne erotike, ljubavi i ženske psihologije, ništa u stvaralaštvu Ljubiše Jocića nije proizvod slučajnosti. Roman dobija veliki odjek i stiče široku publiku zbog neuobičajenog odabira teme, i Jocić se pokazuje kao vrsni pripovedač. „Ovaj prvi moderan srpski istorijski roman na predlošku bulevarske hronike, književna kritika će nepravedno zanemariti prenebregavajući činjenicu, kako je tek nedavno primećeno, da se ispod intrigantnog istorijskog sižea otvaraju slojevi ’poetičnog, lirksog, fiktivnog i nefaktografskog’.“ Prema mišljenju kritike toga vremena, „Draga Mašin“ je istorijsko-ljubavni roman. Doživljava tri izdanja i, osim priznanja za studiozno prikupljanje i proučavanje faktografije toga vremena kako bi se što vernije oživela atmosfera s kraja 19. i početka 20. veka, kritika je druga, mnogo vrednija, propustila da pomene.
Jocić je ovim realističnim romanom hteo da realizuje svojevrsnu protivtežu eksperimentatorskom. U prvom redu tematski, težnja da se udalji od kanona, a koristeći moć imaginacije, upliv bogatog leksičkog raspona i otmenog stila koji korespondira sa periodom epohe kojom se bavi, uvek treperi određeni utisak dramatičnosti. Bila je potrebna istorijska figura koja će odgovoriti takvim zahtevima. „Ovozemaljsku večnost u ženi“ pronašao je u tragičnoj priči o Dragi Lunjevici, udatoj Mašin i preudatoj za poslednjeg vladara dinastije Obrenovića.
Isotovremeno, uočio je buntovni odnos prema svojoj sredini u nedostupnoj ljubavi kralja Aleksandra prema dvorskoj dami svoje majke, koja je bila udovica i nerotkinja, i starija od kralja dvanaest godina. Dobili smo veran portret kraljice Drage Obrenović, od detinjstva bez roditelja, sa braćom Nikolom i Nikodijem, i sestrama Hristinom, Đurđinom i Anom. Neželjena udaja za građevinskog inženjera Svetozara Mašina, njena prevodilačka i novinarska delatnost posle smrti muževljeve, sve do uspona na dvoru. Zbližavanje u Bijaricu sa mladim kraljem, državni udar, Ivanjdanski atentat, lažne vesti, sukob kraljevih roditelja, zavere, veridba, proklamacija o ženidbi, lažna trudnoća, kratkoveko uživanje u bračnoj sreći i ubistvo u Majskom prevratu 1903. godine.
Roman je mnogo više od hronologije događaja; oni služe kao dekor i vodič za bolje razumevanje autentične ljudske prirode oličene u Dragi Obrenović, čija je tragična sudbina ilustracija Beograda i Kraljevine Srbije s početka 20. veka, koja se, iako nezavisna, još nije oslobodila rušilačkog i varvarskog, što je nasleđe viševekovnog ropstva. Istorijska građa poslužila je autoru kao studija naravi kojom dokazuje kako je nečovečnost svojstvena ljudskoj prirodi.
Ljubiša Jocić je nezasluženo od kritike nedovoljno priznat u svoje vreme, dajući mu prerogative bestselera za širu čitalačku publiku, oduzimajući mu implicitno literarnu vrednost. Brižljivo prikupljana građa, intimna i tragična istorija velike ljubavi koja je uticala na kasnija zbivanja, verno je oživljena i dodatno obogaćena stvarnim istorijskim ličnostima i činjenicama, pa je na savremenim čitaocima da ovom zanimljivom delu promene dotadašnju recepciju i dodele mesto koje zavređuje.
Autor: Siniša Bošković
