Da li je lakše pisati o likovima, događajima i prepoznatljivim simbolima minulih epoha ili o likovima, događajima i karakterističnim pojavama aktuelnog trenutka?

Na prvi pogled, deluje kao da je piscu lakše ako piše o onome što se trenutno dešava i što se može iz dana u dan pratiti preko štampanih i elektronskih medija, nego da posredno i putem tuđih svedočenja otkriva vreme kojeg se ne seća.

Stoga se čini da je i Branko Rosić imao jednostavan zadatak kad je odlučio da kroz doživljaje dvojice Beograđana predoči kulturološke i ideološke reference vezane za prelaz iz druge u treću deceniju dvadeset prvog veka.

Međutim, Rosićev roman „Dolazak matadora“ izgleda kao spontano, jednostavno i uobičajeno pripovedanje upravo zato što je pisac uspešno razgraničio bitne od nebitnih podataka, što je procenio koje će vesti postati istorija a koje će nestati među hiljadama sličnih, što je procenio šta će u budućnosti simbolisati nostalgiju za godinama tokom kojih se radnja romana dešava.

Future Nostalgia – tako glasi naziv jedne muzičke turneje, koja se i spominje u romanu, a tako bi se u najkraćim crtama mogao predstaviti i izbor stvarnih događaja, koji se jedan za drugim smenjuju tako kao da defiluju pred čitaocem.

Pritom treba imati na umu da će u nostalgiju budućnosti ući verovatno i mnogi događaji za koje se najpre misli da uopšte neće biti vredni sećanja, a za to je najbolji dokaz nostalgija za onim što je već prošlost, jer u takvim slučajevima iskrsavaju i pojave koje u vreme svog postojanja i nisu bile toliko idilične, ali su to postale kad se uporede sa vremenom koje ih je smenilo.

Iako se u romanu „Dolazak matadora“ ni na jednom mestu ne precizira datum dešavanja konkretnog događaja, ipak se momenat radnje lako prepoznaje od poglavlja do poglavlja, a ponekad je najjasnija asocijacija postignuta zahvaljujući naizgled nebitnom podatku iz klikabilnih naslova, koji se obično zaborave čim se vest pročita.

Na taj način Rosić ukazuje kako se u zaboravljenu prošlost pretvara ono što se koliko juče desilo, tim pre što se događaji i vesti neverovatnom brzinom smenjuju, pa se opšti strah izazvan pandemijom novog virusa prevazilazi kritikom crtanih junaka, a zatim revolucijama i ratovima koji kao da se serijski proizvode na industrijskoj traci dirigovanih pobuna.

Premda radnja romana najvećim delom teče kroz pararelne doživljaje četvoro junaka, često se može pomisliti da je u pitanju jedna ličnost, a kad ne bi bilo precizirano da li se u datom poglavlju pojavljuje Maks ili Gavran, odnosno Kler ili Kamij, to i ne bi bio veliki nedostatak, jer događaji već svojim značajem prevazilaze čoveka kao jedinku i odnose se na civilizaciju u vremenu kad ljude obuzima veći strah od društvenih mreža nego od zaraznih bolesti.

Naravno da Rosićev roman nema pretenzije da se nametne kao istoriografski izvor za aktuelni period, ali kad se bude govorilo o svakodnevnom životu i o naravima prosečnih ljudi tokom prvih decenija dvadeset prvog veka, mnogo toga će biti jasnije ako se pročita „Dolazak matadora“, pa i zašto je teško dostići ideal da se ubija više u literaturi nego u stvarnosti.

A ono što izgleda kao preterano i krajnje nestvarno u aktuelnom kontekstu, ne znači da neće dobiti realne crte u nekom trenutku koji će ubrzo uslediti, jer se mnogo toga jasnije sagledava sa izvesne distance, tako da „Dolazak matadora“ nije samo roman o sadašnjosti, nego roman o svemu onome što će ostati kao njen simbol kada se ona pretvori u prošlost.

Autor: Dušan Milijić