Prikaz romana „Dolazak matadora“ Branka Rosića: Gledati u oči biku zvanom sudbina
Kakav sad matador, pomislih videvši naslov romana Branka Rosića, „Dolazak matadora“ i frknuvši autosugestijom proizvedenu prašinu koride kroz nos. A tog ubicu Rosić je preobukao u sve, samo ne u uske pantalone, šljašteći bolero i smešne cipele. On je mladi, ambiciozni glumac, prekaljeni reklamožder i reklamostvaralac, vidimo ga i u najdirektnijem obliku – virusu korone, ubica je i naša istorija i novi svetski poredak, kao i sva sila šabloniziranih postmodernih novih bogova u misiji prepakivanja i kalupljenja onoga što mali-veliki narodi smatraju svojim jedinstvenim nasleđem.
Ubica je i sam pisac. Kako je samo sladostrasno dokrajčio Bona Voksa surovim kašljem, prenoseći uživo njegov samrtni ropac za višemilionski auditorijum, usput ispisujući smrtnu presudu pankerskoj kraljici Vivijen Vestvud i jednoj od svojih romanesknih junakinja, muzičarki i instant revolucionarki Kamij. Možda tako izgleda kada se sruše bogovi.
Između literarnih i stvarnih smrti dešava se život. Kod Rosića, taj život je intenzivan, zgusnut, zvučan, jarkih boja, izbombardovan duhovitim replikama sa garancijom tarantinovskog potencijala da postanu legendarne uzrečice. Njegovi junaci vole život i kada mrze sve što im se dešava i što rade. Nema poslovično mračnih tipova za koje ne znate da li su teži sami sebi ili okolini, a koji kriju neku iskru plemenitosti koju nikako da pokažu jer je postmoderno društvo suviše okrutno za njih. Ne. I Maks, i Gavran, i Kler i Kamij i Lana matadorski prpošno gledaju u oči tom čudovišnom biku koji se zove sudbina.
A Rosić ume sa sudbinama i ume sa detaljima. Od balota u beogradskom naselju „Stevan Filipović“ dede Tonija Gulana, preko kesa iz „Berške“, Maksove maloletne obožavateljke i partizanske uniforme supruga Maksove postarije obožavateljke, do „Geberitovog“ kupatilskog sušača peškira za koji se grčevito drži devojčica koja shvata da je zlostavljana i da od zlostavljača u porodici nema kud.
Pisac postavlja miljokaze vremena u kojem živimo po čitavom tekstu, pa se tako krećemo tržnim centrima, podzemnim parkinzima, auto-putevima, srećemo Tonija Blera i Kira Starmera, Dženezis, Kiru Najtli, Oliviju Kolman, putujemo gradovima Evrope jer su Rosićevi junaci pokretljivi i distance gutaju i fizički i pomoću digitalnih spravica i aplikacija. Povremeno izroni potencijalno nostalgična asocijacija u vidu „Stripoteke“, „Modesti Blejz“ ili „Tovarne avtomobilov Maribor“. Takvi miljokazi mogu da izgledaju kao krajputaši i označe smrt društva, kulture, „sveta kakvog znamo“, a mogu da budu i zlatni žetoni koje vešti igrači prikupljaju i prelaze na sledeće nivoe igrice.
Prelaze igricu Rosićevi junaci sa promenljivim uspehom, ali ne odustaju. Radnja se u skokovitim kadrovima smenjuje čineći roman idealnim za ekranizaciju, a protagonistima šrafira fine konture životnosti. Ne mari pisac za hemingvejsko imati i nemati, džojsovsku kamernu muziku u egzilu, niti za elisovski generacijski urlik. Matadori Branka Rosića i uspeh i poraz primaju kao nešto što im pripada po prirodi stvari. Nonšalantno odlažući i jedno i drugo u svoje virtuelne biografije koje će jednom priložiti kao bonus za nekakav EU projekat, suočavaju se sa svime što im u lice baci neumoljiva trajektorija tranzicionog života. Bila to neka balkanska verzija gospođe Robinson, karijera u senci slavnog oca, maltretiranje u školskom dvorištu ili nemilosrdni korporativni žrvanj, pisac je svojim junacima poklonio prostranstvo kretanja van sladunjavih hepiendova ili banalnih tragedija.
„Dolazak matadora“ Branka Rosića pisan je samouverenim potezima, konzistentno gradeći priču i likove u koncentričnim krugovima koji se šire ka kadenci od koje može sasvim komotno da nastane nova priča. Podseća me na jednu Bromfildovu rečenicu o svetom indijskom banjan-drvetu: „Kada bi svet trajao dovoljno dugo, to drvo bi moglo obuhvatiti čitav svet (…) lagano, neumoljivo, šireći granu po granu sa svom požudnošću i surovom žestinom Indije.“ Da, priča može da obuhvati čitav svet i dobri pisci se mogu pobrinuti za to.
Autor: Nataša Gojković, docentkinja angloameričke književnosti
Ubica je i sam pisac. Kako je samo sladostrasno dokrajčio Bona Voksa surovim kašljem, prenoseći uživo njegov samrtni ropac za višemilionski auditorijum, usput ispisujući smrtnu presudu pankerskoj kraljici Vivijen Vestvud i jednoj od svojih romanesknih junakinja, muzičarki i instant revolucionarki Kamij. Možda tako izgleda kada se sruše bogovi.
Između literarnih i stvarnih smrti dešava se život. Kod Rosića, taj život je intenzivan, zgusnut, zvučan, jarkih boja, izbombardovan duhovitim replikama sa garancijom tarantinovskog potencijala da postanu legendarne uzrečice. Njegovi junaci vole život i kada mrze sve što im se dešava i što rade. Nema poslovično mračnih tipova za koje ne znate da li su teži sami sebi ili okolini, a koji kriju neku iskru plemenitosti koju nikako da pokažu jer je postmoderno društvo suviše okrutno za njih. Ne. I Maks, i Gavran, i Kler i Kamij i Lana matadorski prpošno gledaju u oči tom čudovišnom biku koji se zove sudbina.
A Rosić ume sa sudbinama i ume sa detaljima. Od balota u beogradskom naselju „Stevan Filipović“ dede Tonija Gulana, preko kesa iz „Berške“, Maksove maloletne obožavateljke i partizanske uniforme supruga Maksove postarije obožavateljke, do „Geberitovog“ kupatilskog sušača peškira za koji se grčevito drži devojčica koja shvata da je zlostavljana i da od zlostavljača u porodici nema kud.
Pisac postavlja miljokaze vremena u kojem živimo po čitavom tekstu, pa se tako krećemo tržnim centrima, podzemnim parkinzima, auto-putevima, srećemo Tonija Blera i Kira Starmera, Dženezis, Kiru Najtli, Oliviju Kolman, putujemo gradovima Evrope jer su Rosićevi junaci pokretljivi i distance gutaju i fizički i pomoću digitalnih spravica i aplikacija. Povremeno izroni potencijalno nostalgična asocijacija u vidu „Stripoteke“, „Modesti Blejz“ ili „Tovarne avtomobilov Maribor“. Takvi miljokazi mogu da izgledaju kao krajputaši i označe smrt društva, kulture, „sveta kakvog znamo“, a mogu da budu i zlatni žetoni koje vešti igrači prikupljaju i prelaze na sledeće nivoe igrice.
Prelaze igricu Rosićevi junaci sa promenljivim uspehom, ali ne odustaju. Radnja se u skokovitim kadrovima smenjuje čineći roman idealnim za ekranizaciju, a protagonistima šrafira fine konture životnosti. Ne mari pisac za hemingvejsko imati i nemati, džojsovsku kamernu muziku u egzilu, niti za elisovski generacijski urlik. Matadori Branka Rosića i uspeh i poraz primaju kao nešto što im pripada po prirodi stvari. Nonšalantno odlažući i jedno i drugo u svoje virtuelne biografije koje će jednom priložiti kao bonus za nekakav EU projekat, suočavaju se sa svime što im u lice baci neumoljiva trajektorija tranzicionog života. Bila to neka balkanska verzija gospođe Robinson, karijera u senci slavnog oca, maltretiranje u školskom dvorištu ili nemilosrdni korporativni žrvanj, pisac je svojim junacima poklonio prostranstvo kretanja van sladunjavih hepiendova ili banalnih tragedija.
„Dolazak matadora“ Branka Rosića pisan je samouverenim potezima, konzistentno gradeći priču i likove u koncentričnim krugovima koji se šire ka kadenci od koje može sasvim komotno da nastane nova priča. Podseća me na jednu Bromfildovu rečenicu o svetom indijskom banjan-drvetu: „Kada bi svet trajao dovoljno dugo, to drvo bi moglo obuhvatiti čitav svet (…) lagano, neumoljivo, šireći granu po granu sa svom požudnošću i surovom žestinom Indije.“ Da, priča može da obuhvati čitav svet i dobri pisci se mogu pobrinuti za to.
Autor: Nataša Gojković, docentkinja angloameričke književnosti
