Prikaz romana „Dodsvort“ Sinklera Luisa
U skladu sa ironijom sudbine, Sinkler Luis započeo je pisanje romana „Dodsvort“ dok je boravio u Berlinu, tokom turneje po Evropi koja je obilovala pijankama i druženjima sa piscima poput Hemingveja. Ta 1929. godina bila je burna za Sinklera Luisa – ponovo se oženio, dobio sina, objavio svoj četvrti veliki roman („Dodsvort“), a već naredne postao prvi Amerikanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Za razliku od fijaska sa Pulicerovom nagradom, Luis je ovog puta odlučio da nagradu prihvati.
Kao i u svojim romanima, tako je i u govoru povodom dodele Nobelove nagrade pokušao da Americi predoči njeno pravo lice – da obuhvati njenu slojevitost, ali i kulturološki krah. Taj govor bio je istovremeno pohvala i oštra kritika jedne zemlje bez jasnih standarda. Uprkos tome, izrazio je i nadu u rad nekoliko velikih američkih pisaca poput Ernesta Hemingveja, Tomasa Vulfa, Torntona Vajldera, Džona dos Pasosa, Vilijama Foknera, Vile Kejter, Judžina O’Nila, Teodora Drajzera i drugih.
Godina je 1903. – „vrhunac civilizacije“ u izmišljenom gradiću Zenit na srednjem zapadu u državi Vinemak. Brkati Samjuel Sam Dodsvort, nekadašnja lokalna fudbalska zvezda, umesto nadzornika postao je predsednik kompanije, dok je brak sa Fran Felker, ćerkom najbogatijeg čoveka u Zenitu, učvrstio njegov društveni i finansijski uspon.
Kao i u svojim romanima, tako je i u govoru povodom dodele Nobelove nagrade pokušao da Americi predoči njeno pravo lice – da obuhvati njenu slojevitost, ali i kulturološki krah. Taj govor bio je istovremeno pohvala i oštra kritika jedne zemlje bez jasnih standarda. Uprkos tome, izrazio je i nadu u rad nekoliko velikih američkih pisaca poput Ernesta Hemingveja, Tomasa Vulfa, Torntona Vajldera, Džona dos Pasosa, Vilijama Foknera, Vile Kejter, Judžina O’Nila, Teodora Drajzera i drugih.
Godina je 1903. – „vrhunac civilizacije“ u izmišljenom gradiću Zenit na srednjem zapadu u državi Vinemak. Brkati Samjuel Sam Dodsvort, nekadašnja lokalna fudbalska zvezda, umesto nadzornika postao je predsednik kompanije, dok je brak sa Fran Felker, ćerkom najbogatijeg čoveka u Zenitu, učvrstio njegov društveni i finansijski uspon.
Pored Fran Felker on se osećao nadahnuto; igrao je valcer ponosan na svoj blistavi teret. Držao ju je dovoljno lagano, i po čednom običaju doba njegove su ruke bile u rukavicama. Ali na vrhovima prstiju osećao je strujanje od dodira njenog tela. On je znao da je ona najdivnije čedo na svetu; znao je da će se oženiti njome i večno je čuvati u dragocenoj škrinji, znao je da je, posle godina zbunjenog tumaranja i traženja životnog cilja, taj cilj našao.
Njihov brak, razume se, počiva na lažnom obećanju budućnosti ispunjene putovanjima i uzbuđenjima, ali godine prolaze, a dolaze i deca – Emili i Brent. U automobilskom društvu Revelejšn Samu potajno zameraju – unapređen je u predsednika samo zato što je nasledio značajan udeo akcija kroz Franinu porodicu. Kada supruga počne da ga nagovara na put oko sveta, ovaj milioner odlučuje da se penzioniše i krene sa njom u evropsku avanturu.
Samjuel Dodsvort je bio savršena slika američkog lidera industrije, i verovao je u Republikansku stranku, zaštitu domaće trgovine i, ukoliko njemu lično nije dosađivalo, u prohibiciju i Episkopalnu crkvu. On je bio predsednik motorne kompanije Revelejšn, bio je milioner, mada odlučno ne i multimilioner; njegova velika kuća bila je u Ridž Kresu, najotmenijoj ulici u Zenitu; imao je nešto ukusa za duboreze; nije razbacivao mnoge infinitive; i ponekad je uživao u Betovenu. On bi izvesno (svaki bi posmatrač to kazao) proizvodio odlične automobile; držao bi upečatljive govore trgovcima; ali on nikad ne bi voleo strasno, ni gubio tragično, niti bi u blaženom lenčarenju sedeo zaludan na tropskim obalama.
Da se odredi šta je Sam Dodsvort bio u pedesetoj, najlakše je ako se ukaže na ono šta nije bio. On nije bio ništa od svega onog što većina Evropljana i mnogi Amerikanci očekuju od jednog vođe američke industrije. On nije bio Bebit, niti rotarijanac, ni član Reda jelena, ni član crkvene uprave. Retko je kad galamio, nikad nije tapkao ljude po leđima, i od godine 1900. bio je svega šest puta na utakmicama bejzbola. On je poznavao, potpuno, Bebite i ljubitelje bejzbola, ali samo poslovno.
Po dolasku u Evropu, Sam postaje klasični „Amerikanac u inostranstvu“, dok Fran odmah usvaja elitistički, snobovski stav. Upoznaju mnoge predstavnike klase dokoličara, kako ih je nazvao Torstin Veblen. Fran žudi za mladošću i udvaranjima evropskih aristokrata, ukratko – želi da njen život bude „fešta bez prestanka“. Dok jednu za drugom posećuje raskošne zabave, mašta o sebi kao o Džejmsovoj Dejzi Miler. Kao i Karol Kenikot iz Luisovog romana „Glavna ulica“, i Fran želi da pobegne od praznine američkog provincijskog života. Amerikanke poput Karol i Fran u Evropi vide spas od lične učmalosti. Međutim, dok Fran sve učestalije niže posete evropskim balovima, Sam se sve više povlači.
Raznorazna gospoda se smenjuje i maže mu oči u pokušaju da osvoje njegovu suprugu, „mladu“ Amerikanku (iako je u ranim četrdesetim). Ovaj roman pak nudi mnogo nežniji prikaz srednje Amerike nego Luisovi prethodni. Sam Dodsvort je složen lik, duboko odan supruzi – ostaje uz nju, ne misli na sebe i samo želi da je usreći, dok ga ona prezire i smatra dosadnim. Njegovo prisustvo joj zadaje neprijatnost, čak ga i sažaljeva, jer im je brak došao do ove tačke upravo zbog njenih afera i sebičnosti. Dok Sam prihvata da stari i raduje se golfu i humanitarnom radu, Fran odbija da ostari u turobnom Zenitu i grčevito se nada da još uvek može postati kosmopolitska, kulturna Evropljanka.
Jednodimenzionalna karikatura Sama Dodsvorta polako dobija melanholični ton kada ostavlja Fran u Evropi i sam se vraća u Zenit. Po sredi je tužna situacija – on obnavlja kontakte s bivšim kolegama i prisustvuje okupljanju nekadašnjih školskih drugova. A ono što sve vreme želi jeste da je njegova žena uz njega.
Ovaj „novi pustolovni život“ koji su pošli da traže – vraga! Možda za nju, ali njemu nikad nije bilo tako dosadno. Sve je došlo otuda što se on podavao njenim ćefovima. I onda da je izgubi, posle svega…
Pred nama je čovek koji se nekada plašio da će ideal porodice uništiti anarhija, a sada se to upravo njegovoj događa. Sam se vraća u Evropu gde ga dočekuje još distanciranija Fran, koja odbija da se vrati u Ameriku čak i kad saznaju da im je ćerka Emili rodila dete. Fran tada kaže:
„Ja se radujem. Naravno. Draga Emili! Ona će biti tako srećna. Ali, Same, zar ti ne uviđaš da će Kurt – oh, ne mislim baš posebno na Kurta, dabome; mislim svi naši prijatelji u Evropi – oni misle da sam ja tako mlada. Mlada! Ja to i jesam, oh, ja jesam! A ako oni saznaju da sam baba… Gospode! Baba! Oh, Same, zar ti ne uviđaš? To je užasno! To je za mene kraj!“
Sam sa sobom, penzionisani automobilski magnat luta pored Sene, Temze, kroz rimske uličice i berlinske aleje. Na kraju ponovo sreće Idit Kortrajt, ženu rođenu u Mičigenu kao kći jednog bankara koji je postao ministar finansija Sjedinjenih Država koju je upoznao ranije tokom putovanja. Idit je kosmopolita, ali ljubazna i razumna. Deli sličnu sudbinu kada se radi o neverstvima njenog supruga. Između nje i Sama rađa se prećutna veza (koju je teško nazvati aferom) sve dok ga Fran ponovo ne privuče nazad k sebi nakon još jednog ljubavnog brodoloma. Međutim, ovoga puta, on odbija da se vrati. Sam se vraća Idit, iako oboje znaju da, uprkos svemu, i dalje vole svoje supružnike.
„Dodsvort“ je verovatno moj omiljeni roman Sinklera Luisa. On ispituje snagu jednog američkog braka kada se nađe van granica domovine. Izgubljeni u moru sumnjivih i podmuklih ljudi, čeznemo da se Sam i Fran vrate jednostavnom i poznatom životu na američkom srednjem zapadu. Iako svi Luisovi romani razotkrivaju monotonu svakodnevicu američke provincije, oni nude različite poglede na samo srce Amerike, istovremeno zemlje nade i sigurnosti, ali i stecišta zagušljivog taloga bezdušnog konformizma. Što je verovatno i najveći izazov u prikazivanju jednog naroda. Najveći doprinos Sinklera Luisa američkoj književnosti ostaće njegove „karikature“ bandoglavih (muških) glava porodice srednje klase u romanima koje je objavljivao tokom 1920-ih. Međutim, „Dodsvort“ pruža nešto više od toga: dubinu, slojevitost i nijanse u tragičnoj figuri Sama Dodsvorta i njegovom propalom braku, što čitaoce primorava da prihvate drugačiji pogled na „američki san“. Za kraj, nakon čitanja romana, preporučujem i briljantnu filmsku adaptaciju „Dodsvorta“ iz 1936. godine u režiji Vilijama Vajlera.
Izvor: greatbooksguy.com
Prevod: Tamara Stanojčić
