Prikaz romana „Dobro nam ide“
„Dobro nam ide“ Arnoa Gajgera je vešto napisan roman, iznijansiran i dobre strukture. Čitaoce će iznenaditi isto kao što bi to i život uradio: tiho i nepoštedno.
Gajger knjigu započinje slikom golubova koji lete napred-nazad, između tavana kuće koju je Filip Erlah nedavno nasledio i bečkih gradskih spomenika. Golubovi stvaraju vezu između javnog i privatnog, ličnog i istorijskog, ostavljajući na tavanu gomile i gomile izmeta koji treba počistiti.
Nevolja sa golubovima (bogata metaforom) i Filipova odluka da iz kuće izbaci sve što se u njoj nalazi, dovodi dva radnika u njegovu kuću, kao i u njegov život. Ovi odeljci rastežu realizam dela, uključujući u njega beketovske apsurde – entropiju, nemoć i banalnost. Na primer, neobjašnjivo dobar mercedes jednog od radnika beznadežno smrdi na leš samoubice koji se u njemu raspadao dva meseca. Drugi radnik, Poljak, odučio je da ne govori. Nikada. Što se Filipa tiče, on se susedima predstavlja tako što se podigne na visok zid koji deli njihova imanja, i oslonjen na laktove, uzvikuje reči pozdrava. Sve vreme Filip nije svestan da na sebi ima gas-masku, koju je ranije stavio kako bi se zaštitio dok čisti izmet koji su za sobom ostavili golubovi.
Kako se Filip u drugom delu knjige priseća: „zdrave ličnosti ne izgledaju tako “.
Osim sa radnicima, Filip ne komunicira mnogo. Izuzetak je njegova prezriva, udata ljubavnica sa kojom je u vezi već deset godina. Johana je meteorolog i dolazi iz „jednog od najbolje održanih razorenih brakova u Beču“. Njih dvoje su paralisani: ona ostaje sa svojim mužem zbog deteta, a on je beskrajno čeka, pomiren sa svojom sudbinom: „blizinu traži samo tamo gde ne postoji nikakva opasnost da će biti prihvaćen i uključen u neku zajednicu“.
Kao sanjar bez zanimanja, Filip svoje dane provodi besposličareći na stepenicama ispred kuće. On, naoko beskonačno, provodi vreme piskarajući po svojim sveskama, pišući, na primer, šaljivi skeč o svom rođaku iz prošlog veka. Johana to čudno delo doživljava kao beščašće, ali čitalac na Filipa gleda sa saosećenjem. Na kraju krajeva, njegovi kreativni impulsi se ne razlikuju mnogo od Gajgerovih.
Dok je fokus velikog broja poglavlja usmeren na Filipa, druga poglavlja se bave njegovim roditeljima i brižnim bakom i dekom. Svako poglavlje je situirano u vreme datumom kojim počinje poglavlje; Gajger sve vreme piše u sadašnjem vremenu. Čitalac doživljava prošlost od 1938. do 2001. godine kao radnju čiji se rasplet odvija dok čita roman.
U prvom od tih poglavlja, naslovljenom „Utorak, 25. maj 1982. godine“ Filipova baka Alma se rano budi kako bi provela malo vremena sama u kući, kod košnica i u vrtu. Njen suprug Rihard će, kada se probudi, narušiti mir svojim nasilnim ponašanjem usled demencije. Ali za sada, ona to može da dozvoli, njen dom iz detinjstva vraća je u godine „kad je išla u osnovnu školu, gde su i najmanjoj deci čitali klasike: 'Ljudi prolaze jedni kraj drugih, čovek ne vidi tuđ bol'.“
„Niko to danas ne može da zamisli“, razmišlja Alma o drugoj uspomeni.
U poglavljima u kojima piše o Alminom suprugu Rihardu, Gajger istražuje o tome kako patrijarhalnost ograničava muškarce i njihove veze. Rihard iz 1938. ne može da podnese da pita svoju suprugu da li bi uživala sa njim u seksu otpozadi, plašeći se da se pred njom ne osramoti. On ne zna ni koliko daleko sme da ide u igri sa svojom decom, iz straha da, zbog bliskosti, deca „ne izgube poštovanje prema njemu“. Ni Rihard iz 1962. godine nije ništa bolji – on će pre slagati svoju ženu nego da joj kaže da ga je politička partija, kojoj je decenijama služio, zamolila da se povuče. Rihard beži od bliskosti; ona zahteva ranjivost koju on ne može da pruži.
Kad piše o Filipovoj majci Ingrid, Arno Gajger suportstavlja sliku Ingrid iz 1970. onoj iz 1955. godine – svojeglavoj, mladoj studentkinji koja se ujedno i suprotstavlja i nesvesno usvaja očev prekor prema njenom ljubavniku Peteru, nekadašnjem pripadniku Hitlerove omladine, siromašnom izumitelju društvene igre Da li poznajete Austriju?.
Poslednji odeljak koji je posvećen Peteru datira iz 1978. godine, gde on ostaje neko „kod koga su se porazi nataložili poput arterioskleroze“. Ipak, spremajući se na svoj put u obilazak Jugoslavije, njegova porodica uspeva da prikupi mrvicu ili dve nesebičnosti.
U međuvremenu, u kući bake i deke u Beču, nameštaj je prikovan za pod što je zaostavština jedne od mera predostrožnosti protiv sovijetskih pljački iz 1945. godine. Taj detalj pogađa tačno u jedan od osnovnih konflikata ovog romana: uspešni mehanizmi odbrane iz prošlosti protiv novije potrebe za slobodom i promenom. Pročitajte Gajgerov tiho brilijantni roman: način na koji Filip uspeva da odmrsi mrtav čvor bi vas mogao iznenaditi.
Autor: Meredit Kastil
Izvor: viennareview.net
Gajger knjigu započinje slikom golubova koji lete napred-nazad, između tavana kuće koju je Filip Erlah nedavno nasledio i bečkih gradskih spomenika. Golubovi stvaraju vezu između javnog i privatnog, ličnog i istorijskog, ostavljajući na tavanu gomile i gomile izmeta koji treba počistiti.
Nevolja sa golubovima (bogata metaforom) i Filipova odluka da iz kuće izbaci sve što se u njoj nalazi, dovodi dva radnika u njegovu kuću, kao i u njegov život. Ovi odeljci rastežu realizam dela, uključujući u njega beketovske apsurde – entropiju, nemoć i banalnost. Na primer, neobjašnjivo dobar mercedes jednog od radnika beznadežno smrdi na leš samoubice koji se u njemu raspadao dva meseca. Drugi radnik, Poljak, odučio je da ne govori. Nikada. Što se Filipa tiče, on se susedima predstavlja tako što se podigne na visok zid koji deli njihova imanja, i oslonjen na laktove, uzvikuje reči pozdrava. Sve vreme Filip nije svestan da na sebi ima gas-masku, koju je ranije stavio kako bi se zaštitio dok čisti izmet koji su za sobom ostavili golubovi.
Kako se Filip u drugom delu knjige priseća: „zdrave ličnosti ne izgledaju tako “.
Osim sa radnicima, Filip ne komunicira mnogo. Izuzetak je njegova prezriva, udata ljubavnica sa kojom je u vezi već deset godina. Johana je meteorolog i dolazi iz „jednog od najbolje održanih razorenih brakova u Beču“. Njih dvoje su paralisani: ona ostaje sa svojim mužem zbog deteta, a on je beskrajno čeka, pomiren sa svojom sudbinom: „blizinu traži samo tamo gde ne postoji nikakva opasnost da će biti prihvaćen i uključen u neku zajednicu“.
Kao sanjar bez zanimanja, Filip svoje dane provodi besposličareći na stepenicama ispred kuće. On, naoko beskonačno, provodi vreme piskarajući po svojim sveskama, pišući, na primer, šaljivi skeč o svom rođaku iz prošlog veka. Johana to čudno delo doživljava kao beščašće, ali čitalac na Filipa gleda sa saosećenjem. Na kraju krajeva, njegovi kreativni impulsi se ne razlikuju mnogo od Gajgerovih.
Dok je fokus velikog broja poglavlja usmeren na Filipa, druga poglavlja se bave njegovim roditeljima i brižnim bakom i dekom. Svako poglavlje je situirano u vreme datumom kojim počinje poglavlje; Gajger sve vreme piše u sadašnjem vremenu. Čitalac doživljava prošlost od 1938. do 2001. godine kao radnju čiji se rasplet odvija dok čita roman.
U prvom od tih poglavlja, naslovljenom „Utorak, 25. maj 1982. godine“ Filipova baka Alma se rano budi kako bi provela malo vremena sama u kući, kod košnica i u vrtu. Njen suprug Rihard će, kada se probudi, narušiti mir svojim nasilnim ponašanjem usled demencije. Ali za sada, ona to može da dozvoli, njen dom iz detinjstva vraća je u godine „kad je išla u osnovnu školu, gde su i najmanjoj deci čitali klasike: 'Ljudi prolaze jedni kraj drugih, čovek ne vidi tuđ bol'.“
„Niko to danas ne može da zamisli“, razmišlja Alma o drugoj uspomeni.
U poglavljima u kojima piše o Alminom suprugu Rihardu, Gajger istražuje o tome kako patrijarhalnost ograničava muškarce i njihove veze. Rihard iz 1938. ne može da podnese da pita svoju suprugu da li bi uživala sa njim u seksu otpozadi, plašeći se da se pred njom ne osramoti. On ne zna ni koliko daleko sme da ide u igri sa svojom decom, iz straha da, zbog bliskosti, deca „ne izgube poštovanje prema njemu“. Ni Rihard iz 1962. godine nije ništa bolji – on će pre slagati svoju ženu nego da joj kaže da ga je politička partija, kojoj je decenijama služio, zamolila da se povuče. Rihard beži od bliskosti; ona zahteva ranjivost koju on ne može da pruži.
Kad piše o Filipovoj majci Ingrid, Arno Gajger suportstavlja sliku Ingrid iz 1970. onoj iz 1955. godine – svojeglavoj, mladoj studentkinji koja se ujedno i suprotstavlja i nesvesno usvaja očev prekor prema njenom ljubavniku Peteru, nekadašnjem pripadniku Hitlerove omladine, siromašnom izumitelju društvene igre Da li poznajete Austriju?.
Poslednji odeljak koji je posvećen Peteru datira iz 1978. godine, gde on ostaje neko „kod koga su se porazi nataložili poput arterioskleroze“. Ipak, spremajući se na svoj put u obilazak Jugoslavije, njegova porodica uspeva da prikupi mrvicu ili dve nesebičnosti.
U međuvremenu, u kući bake i deke u Beču, nameštaj je prikovan za pod što je zaostavština jedne od mera predostrožnosti protiv sovijetskih pljački iz 1945. godine. Taj detalj pogađa tačno u jedan od osnovnih konflikata ovog romana: uspešni mehanizmi odbrane iz prošlosti protiv novije potrebe za slobodom i promenom. Pročitajte Gajgerov tiho brilijantni roman: način na koji Filip uspeva da odmrsi mrtav čvor bi vas mogao iznenaditi.
Autor: Meredit Kastil
Izvor: viennareview.net
Autor: Arno Gajger
