Kad ljubav izmakne, obično ostanemo sami sa gomilom pitanja koja bole više nego što bismo želeli da priznamo. Endi, glavni junak romana „Dobar materijal“ Doli Olderton, provodi četrdesetak stranica brojeći svoje greške, analizirajući motive bivše devojke i preispitujući svoje „nevidljive“ mane, od opsesije Džen do tragikomičnih pokušaja da pronađe sopstveni mir.

Čitajući ga, smejala sam se, ali i prepoznala svoje sopstvene trenutke čekanja da neko drugi napiše ono što nisam imala hrabrosti da izgovorim. Olderton nas podseća da raskidi retko imaju samo crnu ili belu stranu i da su često ogledala naših sopstvenih nesigurnosti. Ponekad smo svi mi, na svoj način, Endijevi haotični dani.

U književnosti srećemo knjige koje nas razonode, uteše, ali i knjige koje nas, ako imamo malo sreće i dovoljno hrabrosti, nateraju da pogledamo svoj život bez ulepšavanja.

Nedavno objavljena knjiga „Dobar materijal“ prvo mi je privukla pažnju vedrim bojama korica i odmah se našla u mojoj korpi. Prvi vikend rezervisan je bio za nju, i ubrzo sam otkrila da je ovo knjiga u kojoj vidiš nežno, duhovito ogledalo, ali i senku koju ponekad rado preskočimo – senku koja ostaje kada se veza (ljubav?) završi, a shvatiš da se zapravo raspao deo tebe koji si pažljivo čuvala.

Doli piše iz muške perspektive i bilo mi je neodoljivo zanimljivo da posmatram raskid iz ugla nekoga ko veruje da samo želi odgovore, a zapravo se krije od sopstvenog odrastanja. Endi je tridesetpetogodišnjak, ali njegov „emocionalni ormar“ još uvek ima fioku „vratiću se na ovo kad budem spreman“. Nikad spreman, naravno.

Endi je komičar u usponu, koji se, umesto da gradi život, skriva po tuđim stanovima i broji listu Dženinih „malih mana“. Doli Olderton briljira u tome da kroz humor i apsurd pokaže koliko smo ranjivi i koliko nas društvene norme sputavaju. Endijeve sitne opsesije, od praćenja bivše po Instagramu do analize njenih poreskih prijava, smešne su nama, a njemu smrtno ozbiljne. U tim trenucima prepoznala sam sebe: koliko često ne možemo da se odvojimo od prošlosti, koliko se trudimo da sve razumemo pre nego što krenemo dalje? Njegova opsesija nije toliko smešna koliko je duboko poznata: mi žene često smo prve koje nauče da se bave sobom, svojim emocijama, svojim greškama. A muškarci? Oni tek u raskidu shvataju da su odrasli dovoljno da im se život uruši pod nogama.

I tu je poenta Oldertonove: raskid nije samo kraj veze, nego vreme kada oba partnera testiraju sopstvenu zrelost. Većina raskida i nije priča o dvoje ljudi, nego o našoj potrebi da konačno narastemo do sopstvenog života. Nekad uspe, nekad ne.

Najlepše je što Doli ne daje kraj samo jednom naratoru. Endi nas vodi kroz haos svojih misli, ali na kraju čujemo i Dženin glas. Tek tada shvatamo koliko je lako propustiti ono što je očigledno, koliko su nesporazumi u ljubavi često posledica neusklađenog jezika emocija, a ne „nedostatka ljubavi“. Ovo nije klasična priča o pobedi jedne strane nad drugom. To je priča o tome kako oba pola nose neravnopravan teret i kako to oblikuje naše rane i želje.

Roman otvara pitanje koliko često žene obavljaju i muškarčev emocionalni posao. U mojoj generaciji, ali i u generaciji Doli Olderton, žene već odavno znaju da se bave sobom, da pričaju, preispituju i rastu. Žene zvuče „kao orkestar“, kaže Endi, i nije preterao. Mi analiziramo odnose, terapije, obrasce, traume. Muškarci to često rade tek kada im se život uruši. Raskidi ne bole jer ljubav nestaje. Bole jer partneri ne pričaju istim jezikom, iako koriste iste reči. I zato su mi Endijeve racionalizacije, strahovi i nesnalaženje delovali bolno poznato. Ne zato što sam imala jednog Endija. Nego zato što nas u nekoj fazi života okružuju bar trojica.

Endi se pita „zašto je otišla?“, ali ne i „ko sam ja bio dok je bila tu?“

U tom neskladu leži vrednost romana. Posebno je snažan motiv njegove fascinacije tuđim stabilnim životima, njihovim kućama, decom, rasporedima. Svi smo nekad stajali u tuđem dnevnom boravku i shvatili da žalimo nešto mnogo dublje od veze koja je upravo pukla. Žalimo verziju sebe koju nikako da sustignemo.

Tek tada se vidi ono što žene godinama znaju, a muškarci retko priznaju: nema raskida „ni zbog čega“. Uvek postoji tiha lista, sa sitnicama koje zovemo „nije važno“, a koje s vremenom postanu nepodnošljive. I dok čitam o Džen, shvatam koliko puta sam i sama ćutala, birala mir, gurala ono „’ajde ne sada“, dok ne postane „nikada više“.

„Dobar materijal“ nije samo rom-kom u savremenom Londonu. Nije ni klasična komedija, iako ćete se mnogo smejati. Ovo je roman koji nas tera da prepoznamo sopstvene nesigurnosti i koliko dugo ih nosimo ispod kože. Govori o nejednakim teretima u ljubavi, o tome kako žene često stignu do emocionalne zrelosti ranije, a muškarci nekad tek kada izgube. Ni jedni ni drugi nisu loši, samo nepripremljeni. Važno je što nas uči da svaka ljubavna priča ima dve strane i da slušanje te druge strane često predstavlja lekciju koja nas zaista može promeniti.

Na kraju, dok sam zatvarala knjigu, shvatila sam da Endijevi haotični dani nisu samo njegova drama, nego i naša svakodnevica. U njima se krije smeh, gnev i spoznaja da ljubav ne nestaje sama od sebe, nego da je često naš nedostatak hrabrosti drži u mestu dok ne naučimo da je pustimo.

Zato čitajte Doli Olderton. Ne da biste bolje razumeli muškarce, ne da biste samo našli sebe među redovima. Već da biste osetili koliko je važno da čujemo i sopstveni glas u priči o raskidu. Lekcija često leži u onome što smo ćutali. „Dobar materijal“ je, u krajnjoj liniji, drugo ime za neodraslu verziju nas samih.

Autor: Vanja Gavrovski
Izvor: buro247.rs