Prikaz romana „Dnevnik jedne sobarice“: Ogledalo doba i univerzalna satira
Fraze o francuskoj sobarici možda su potpuni smisao dobile upravo u periodu prelaska realizma u jednu žanrovsku podvrstu, ali i svojevrsno obeležje stanja duha epohe: naturalistički inspirisanu i kritički još zaoštreniju dekadenciju. Krajem 19. veka, kada nastaje po mnogo čemu kultni romana Oktava Mirboa, uveliko je uvođenjem (i poetizacijom) života radničke klase među teme književnosti omogućeno da se razobliči izbledeli sjaj buržoasko-aristokratskog hibrida. Nadovezujući se na De Lakloa, Balzaka, a posebno blisko na Mopasana i Zolu, Mirbo koristi međusobno oprečne stilske registre, žanrovske etikete i društvene relacije da pruži bespoštednu kritiku svog vremena.
„Dnevnik jedne sobarice“ nije u potpunosti pikantno, a naročito ne frivolno ili lepršavo delo kakvim ga možda predstavljaju varljivi naslov i jednostavno predočeni siže. Forma se namerno krši, uz nju i insajderska perspektiva pripovedača, a ovde je to mlada, pa ipak više nego iskusna radnica Selestina. Njen naratorski glas je ujedno prozor ka svetu iza zidova vila, raskošnih teških zavesa budoara, uopšte, kitnjastom pojavnošću zaogrnutih boravišta pripadnika višeg staleža. Menjajući često i po nekoliko mesta u plemićkim domaćinstvima godišnje, Selestina ima priliku da proučava, blisko upozna i veoma pronicljivo komentariše manje ili više skrivene živote društvene elite. Ne samo to: učestvujući u njima, otkriva čitaocu vlastiti portret nastao pod neizbežnim uticajem takvog okruženja.
Iako primarno dnevnička, struktura dela nije hronološki ni geometrijski precizna i ne prati očekivani redosled izlaganja događaja, već se u skladu sa junakinjinim kretanjem iz jedne sredine u drugu neprestano pomera do bliže ili dalje prošlosti, ne napuštajući glavnu „traku“ iz koje se piše. Trenutni, odnosno, najaktuelniji angažman i svi izazovi sa kojima se suočava podstiču Selestinino detaljnije ili sasvim fragmentarno prisećanje prethodnih iskustava. Dok na prvi pogled ne deluje tako, svaka od retrospektivnih epizoda je asocijativno ili sa namerom izvrgavanja satiri nekog aspekta društva povezana sa glavnim pripovednim tokom. Selestina ipak ne zauzima isključujuću poziciju moralno superiornog kritičara, niti skriva sopstvenu sklonost ka porocima i nekonvencionalnim uživanjima.
Pod njenom lupom se uglavnom nalaze bogataši – pripadnici starog plemstva ili skorojevići, kler (sveštenici i opatice), pisci, naučnici. Mirbo, odnosno okvirni pripovedač koji se u predgovoru ograđuje od daljeg teksta kao „priređivač“ zapisa neobično načitane, ali ipak samo sobarice iz Bretanje, njenim glasom podsmehu izlaže čak i krugove kojima sam pripada. Primera radi, prisutne su otvorene prozivke Buržeovih ideja, kao i čitave antidrajfusovske/antisemitske struje koja se poput slepo, nekritički pr(ihv)aćene mode širila francuskim društvom na prelazu između dva veka. Na udaru su sve vrste poza, površnosti, hipokrizije, pogotovo karnevalski oslikavane čudne strasti, fetiši, perverzne opsesije pojedinih junakinjinih poslodavaca. Selestina se vodi zaključkom da smo ponekad svi mi životinje, čime objašnjava povremena lična podleganja uticaju ili iskušenjima, naročito od strane mlađih gazda. S druge strane, prema ženama-poslodavcima kao da gaji nešto smeliji, manje popustljiv odnos, ne prezajući od direktnog suprotstavljanja ili čak ulaska u sukob.
Takav pristup je posledica pune svesti o čudnoj međuzavisnosti gazdarice i prve sobarice, čija je privilegija upravo pristup najprivatnijem prostoru nadređene osobe. Njena verbalno-misaona oštrica usmerena je, recimo, na poništavanje samog identiteta posluge putem mode davanja drugih, stranih ili tipskih imena, dok, kako primećuje, naša imena nose njihovi psi i papagaji.
Piščevo poigravanje stilovima i očekivanjima vidljivo je na nivou jezika, koji predstavlja mešavinu narodskog i intelektualnog, često potpuno neočekivanog izražavanja za jednu sobaricu. Selestina pokazuje veliku introspektivnost i sklonost opisivanju pomno posmatranih pejzaža, suštih suprotnosti kućnim uslovima koji su često nalik na zatvor. Njena samosvest nije uništena celoživotnom datošću na hijerarhijskoj lestvici, što joj omogućava objektivno sagledanje socijalnih pozicija, neravnopravnosti, a naročito ironije veštački uređenih odnosa u društvu.
U Selestininom karakteru ima nečeg od Mol Flanders, dok junakinjino poreklo sigurno vuče inspiraciju iz Zolinih hronika kvarenja jedne porodične loze pod uticajem premeštanja na društvenom polju i posledica koje određeno mesto, posle dužeg razdoblja, ostavlja na čitave generacije. Univerzalnost teksta čini da se u mnogim delovima bez problema može primeniti na današnjicu, s obzirom na to da prepoznajemo mnogo toga: veću brigu o psima nego o drugim ljudskim bićima, bahatost, odsečenost bogatih od stvarnosti, socijalne nesrazmere, tinjajući gnev potlačenih.
„Dnevnik jedne sobarice“ nije u potpunosti pikantno, a naročito ne frivolno ili lepršavo delo kakvim ga možda predstavljaju varljivi naslov i jednostavno predočeni siže. Forma se namerno krši, uz nju i insajderska perspektiva pripovedača, a ovde je to mlada, pa ipak više nego iskusna radnica Selestina. Njen naratorski glas je ujedno prozor ka svetu iza zidova vila, raskošnih teških zavesa budoara, uopšte, kitnjastom pojavnošću zaogrnutih boravišta pripadnika višeg staleža. Menjajući često i po nekoliko mesta u plemićkim domaćinstvima godišnje, Selestina ima priliku da proučava, blisko upozna i veoma pronicljivo komentariše manje ili više skrivene živote društvene elite. Ne samo to: učestvujući u njima, otkriva čitaocu vlastiti portret nastao pod neizbežnim uticajem takvog okruženja.
Iako primarno dnevnička, struktura dela nije hronološki ni geometrijski precizna i ne prati očekivani redosled izlaganja događaja, već se u skladu sa junakinjinim kretanjem iz jedne sredine u drugu neprestano pomera do bliže ili dalje prošlosti, ne napuštajući glavnu „traku“ iz koje se piše. Trenutni, odnosno, najaktuelniji angažman i svi izazovi sa kojima se suočava podstiču Selestinino detaljnije ili sasvim fragmentarno prisećanje prethodnih iskustava. Dok na prvi pogled ne deluje tako, svaka od retrospektivnih epizoda je asocijativno ili sa namerom izvrgavanja satiri nekog aspekta društva povezana sa glavnim pripovednim tokom. Selestina ipak ne zauzima isključujuću poziciju moralno superiornog kritičara, niti skriva sopstvenu sklonost ka porocima i nekonvencionalnim uživanjima.
Pod njenom lupom se uglavnom nalaze bogataši – pripadnici starog plemstva ili skorojevići, kler (sveštenici i opatice), pisci, naučnici. Mirbo, odnosno okvirni pripovedač koji se u predgovoru ograđuje od daljeg teksta kao „priređivač“ zapisa neobično načitane, ali ipak samo sobarice iz Bretanje, njenim glasom podsmehu izlaže čak i krugove kojima sam pripada. Primera radi, prisutne su otvorene prozivke Buržeovih ideja, kao i čitave antidrajfusovske/antisemitske struje koja se poput slepo, nekritički pr(ihv)aćene mode širila francuskim društvom na prelazu između dva veka. Na udaru su sve vrste poza, površnosti, hipokrizije, pogotovo karnevalski oslikavane čudne strasti, fetiši, perverzne opsesije pojedinih junakinjinih poslodavaca. Selestina se vodi zaključkom da smo ponekad svi mi životinje, čime objašnjava povremena lična podleganja uticaju ili iskušenjima, naročito od strane mlađih gazda. S druge strane, prema ženama-poslodavcima kao da gaji nešto smeliji, manje popustljiv odnos, ne prezajući od direktnog suprotstavljanja ili čak ulaska u sukob.
Takav pristup je posledica pune svesti o čudnoj međuzavisnosti gazdarice i prve sobarice, čija je privilegija upravo pristup najprivatnijem prostoru nadređene osobe. Njena verbalno-misaona oštrica usmerena je, recimo, na poništavanje samog identiteta posluge putem mode davanja drugih, stranih ili tipskih imena, dok, kako primećuje, naša imena nose njihovi psi i papagaji.
Piščevo poigravanje stilovima i očekivanjima vidljivo je na nivou jezika, koji predstavlja mešavinu narodskog i intelektualnog, često potpuno neočekivanog izražavanja za jednu sobaricu. Selestina pokazuje veliku introspektivnost i sklonost opisivanju pomno posmatranih pejzaža, suštih suprotnosti kućnim uslovima koji su često nalik na zatvor. Njena samosvest nije uništena celoživotnom datošću na hijerarhijskoj lestvici, što joj omogućava objektivno sagledanje socijalnih pozicija, neravnopravnosti, a naročito ironije veštački uređenih odnosa u društvu.
U Selestininom karakteru ima nečeg od Mol Flanders, dok junakinjino poreklo sigurno vuče inspiraciju iz Zolinih hronika kvarenja jedne porodične loze pod uticajem premeštanja na društvenom polju i posledica koje određeno mesto, posle dužeg razdoblja, ostavlja na čitave generacije. Univerzalnost teksta čini da se u mnogim delovima bez problema može primeniti na današnjicu, s obzirom na to da prepoznajemo mnogo toga: veću brigu o psima nego o drugim ljudskim bićima, bahatost, odsečenost bogatih od stvarnosti, socijalne nesrazmere, tinjajući gnev potlačenih.
Pozornica se menja; dekori preobražavaju, korača se kroz razne neprijateljske društvene krugove; ali strasti su svuda jednake, isti prohtevi stanuju u svima.
Kada i dozvoli da joj misli o pobuni, logičnoj posledici nepravde i upadljive neravnopravnosti, odu (prema njenoj proceni) predaleko, Selestina se obuzdava i vraća na svoje pričice – škakljive, po aktere kompromitujuće, ali bezazlene. Ipak, iskoraci na područje „služinske neposlušnosti“, upravo jer su stavljeni u kontekst polukomičnih razgovora sa kolegama ili afektivnih reakcija na poslednji ispad gazde, deluju autentično i efektno, a ne pamfletski ili poput upadljivog ubacivanja pisca (što se inače kao po pravilu dešava većini autora kada žele da po svaku cenu provuku angažovan komentar). Izdvaja se scena gde sluge ironično nabrajaju moguće svadbene poklone za gospodarevu ćerku, pri čemu jedan predlaže kanister nafte zapaljen pod njihovim krevetom. Dok razmišlja o tome kako mnogi od njih, na primer kuvarice, svakodnevno u nekom smislu drže sudbine nadređenih u svojim rukama, a ipak su incidenti retkost, Selestini ne dolazi drugo logično objašnjenje, sem da ipak imamo robovanje u krvi... Večita dilema je još drastičnije izneta u kratkoj epizodi koja se tiče gazdinskog regulisanja populacione politike, u vidu uskraćivanja prava siromašnima da imaju decu, ucenjivanjem kako će u suprotnom izgubiti posao. Strašne posledice kojima tako nešto može odvesti oslikava primer udovca čija je supruga žrtva bogataških restrikcija, usled čega on zaključuje: „Čovek se plaši... kukavica je... ima hrabrosti samo da pati.“
Interesantni su i tzv. posrednički biroi, preteče današnjih Zavoda za zapošljavanje, gde se odigravaju mnogi ponižavajući, preterano islednički intonirani razgovori u borbi za slabo plaćene angažmane kod podjednako surovih poslodavaca. Ove ustanove predstavljaju nekakav čudan prelaz između podvodačkih i socijalnih službi, pa zato Selestina neretko zauzima otvoreno voajersku poziciju (posmatranje kroz špijunku i prisluškivanje) ne bi li što neposrednije predočila iskustva sapatnica pred nemilosrdnim sudom (ženskih!) komisija.
Neobična, iracionalna privlačnost koju Selestina razvija prema grubom slugi Žozefu, možda ubici i silovatelju, izmiče njenom poimanju, ali se uklapa u već spomenuti profil likova poput Defoove Mol Flanders i neminovnost ženske zavisnosti od muškaraca koji prolaze kroz živote junakinja. Kod nje je svaka presudna promena uslovljena ili makar povezana sa različitim muškim figurama koje susreće i čiji joj postupci dalje usmeravaju odluke, samim tim i sudbinu.
... biću sasvim iskrena... lep zločin zanosi me kao zagrljaj lepoga čoveka...
Doduše, u Selestininoj naklonosti prema Žozefu vidi se izvesna patološka opsesija ružnim i lošim, ali i potvrđuje pragmatizam želje za autonomijom i slobodom (uprkos istovremenoj čudnoj vezanosti za život u okruženju koje sve vreme kritikuje). Nalik stvaraocu čija se mržnja prema sopstvenom delu prepliće sa beskrajnim ponosom na njegov učinak, sobarica svoj položaj analizira onakav kakav jeste, ugnjetavana i u isti mah povlašćena mogućnošću otkrivanja istine svetu. Tako dvostruka fokalizacija čini ovaj roman stendalovskim ogledalom koje reflektuje blatnjavi put...
Autor: Isidora Đolović
