„Dnevnik jedne kurtizane“ (s japanskog preveo Mateja Matić, objavila Laguna) prvi je prevod japanske autorke Kijoko Murate (1945) na naš jezik, premda, recimo, upućenijim filmofilima njeno ime i delo mogu da budu poznati na osnovu činjenice da je jedna od njenih priča nadahnula znamenitog Akiru Kurosavu za scenario filma „Rapsodija u avgustu“. Iako je Murata ovenčana svim referentnim priznanjima i esnafskim i državnim počastima u svojoj domovini, „Dnevnik“ je njeno prvo delo prevodno predstavljeno zapadnjačkoj čitalačkoj publici, kojoj sa japanske izdavačke tačke gledišta i mi, ovdašnji, pripadamo. Engleski prevod naslova glasi A Women of Pleasure, a mimo tih prevodilačkih odluka, suština priče tiče se gorkih života tamošnjih prostitutki početkom dvadesetog veka, što je, uostalom, rezultiralo i stvarnim, a istorijski značajnim i autoemancipatorskim štrajkom kurtizana 1904. godine.

U samoj pripovednoj žiži ove proze Kijoko Murate je na početku petnaestogodišnja Ići, koja je oteta sa rodnog ostrva i prodata bordelu u za to licenciranom delu grada. Ići, kao i ostale utamničene devojke, tamo prolazi ustaljenu obuku koja podrazumeva, između ostalog, i čitanje i kaligrafiju, s tim da učiteljica i mentorka Tecuko propisanom dodaje i osnove matematike, kako bi nesrećne devojke lakše pratile tokove svoje zarade i pomnije razumele detalje dužničkih ugovora kojim su „uamljene“ u to neosporno ropstvo. Isprva, Ići je procenjena kao fizički obdarena i kao stvorena za taj nametnuti kuluk, ali nevolja nastaje kada naša heroina, premda nepismena, krene da pokazuje sve primetnije damare potrebe za nezavisnošću.

Na sreću po čitaoce, Murata nijednog trena ni ne pokušava da čitateljstvu prodaje uvek slatku iluziju egzotike iz prikaza istorije nekadašnjih privatnih života. Uz to, ona uspešno izbegava i sve moguće zamke na tom putu građenja suštinski veoma jednostavne priče iznikle na jasnim oprečnostima, ponajpre onima koje proističu iz sudara nametnutih surovih životnih okolnosti, sa jedne, i slobodarske naravi, sa druge strane. Pritom, nasuprot bespogovornoj odanosti naturalističkom izrazu, Murata ni na mahove ne kroči u defetistički mrak i gorčinu, te Ići na putu ka, možebiti srećnom kraju, prati sa osetnom nežnošću. I silno joj hvala na tome.

Autor: Zoran Janković, filmski, književni kritičar i prevodilac

Izvor: Nedeljnik