Veoma su, veoma retki romani koje činjenica da su nefikcionalni ne sprečava da se ispostave kao uporedivi sa vrhuncima izmišljajne književnosti. Osim zanata neophodnih vrsnom autoru da bude takav, on mora da za rečeno postignuće izabere više no atraktivnu temu, kakva dobrim delom sama ispisuje priču. Na primer, jedan od nesporno vrhunskih nefikcionalnih romana je „Američki tabloid“ Džejmsa Elroja, čije tri knjige je objavila Laguna. I dok je američki autor spomenutim štivom pomerio lestvicu trilerskog saspensa, dobrim delom stoga što se latio napete građe o višestrukim pozadinskim pripremama za Invaziju u Zalivu svinja 1961. godine i ubistvo Džona Kenedija 1963, Elrojev sunarodnik Erik Larson (1954) napisao je knjigu o prvom serijskom ubici u Sjedinjenim Državama, lekaru H. H. Holmsu, u odnosu na kog je njegov evropski preteča Džek Trbosek delovao maltene benigno, izuzev činjenice da je za razliku od antagoniste „Đavola u Belom gradu“ izmakao ruci pravde.

Međutim, Holmsovi zločini samo su deo teme Larsonovog štiva. Jer prirodno, osim antagoniste postoji i protagonista, a to je Danijel H. Bernam koji je bio glavnozadužen za arhitektonska rešenja Svetskog sajma u Čikagu 1893. godine. Kakva je veza između njega i Holmsa? Pa, potonji koristi Bernamova postignuća da stalni i ogromni priliv posetilaca na sajam pretvori u priliku da među njima regrutuje buduće žrtve, ne bi li izdovoljio svoje ludačke porive – u čemu, naravno, ne uspeva, a što ga gura u sve više zločina. Iako je osuđen na smrt na osnovu jednog ubistva koje mu je nesporno pripisano, dok su druga za koja je bio osumnjičen zvanično ostala na nivou pretpostavke, procenjuje se da broj njegovih žrtava iznosi od dvadeset do oko dve stotine.

Koliko god da, pre svega, opsežno dokumentovani zločini antagoniste često primoravaju čitaoca da jedva dočeka šta će se desiti u sledećem poglavlju, saspens nije glavno oružje „Đavola u Belom gradu“. Na kraju krajeva, potencijalno dopunsko uzbuđenje umanjeno je time što se dva glavna junaka uopšte ne sreću jer tako je bilo i u stvarnom životu – Larson ipak piše publicistiku. S druge strane, na praktično samo koji korak od zdanja od belog maltera (po kojima je Čikago nazvan belim gradom, a koja je glavni junak izgradio) Holms pravi hotel koji u svojim skrivenim prostorijama sadrži prostorije za mučenje i svu neophodnu tehniku za brzo i efikasno uklanjanje leševa. Ovakva postavka umesto saspensa pospešuje misteriju – uz primesu strave – koju dopunjuje to što, iako se ne bi moglo pretpostaviti, antagonista i protagonista dele nemali broj osobina.

Obojica su uspešni u svom poslu i više nego natprosečno ambiciozni, inteligentni, harizmatični, telesno privlačni i manipulativni. U skladu sa svojim planovima, obojica nailaze na prepreke za sopstvena postignuća: Bernam u vlastitom zdravlju usled hiperaktivnosti i, pored zdravstvenih, porodičnim problemima, sa kojima se sučeljavaju članovi njegovog tima; Holms pak nailazi na sve veću sumnjičavost policije dok broj njegovih žrtava raste, iako u početku svojom zavodljivošću i ugledom izbegava da se uopšte nađe na listi osumnjičenih. Tako da, uprkos srodnoj mentalnoj osnovi, glavni junak i antagonista kreću toliko različitim stazama da se razlike između njih na kraju moraju voditi kao ekstremne.

Drugim rečima, „Đavo u Belom gradu“ je jedan od saznajno vrhunskih štiva u istoriji književnosti jer je, pridržavajući se potvrđenih činjenica, Larson u njemu ispisao ultimativnu priču o oprečnostima u koje se visoke ambicije mogu pretvoriti: u krajnje dobro, odnosno zlo po društvo, i uopšte; u svetlost sugerisanu počev od naslova, te u totalnu tamu.

Autor: Domagoj Petrović