Prikaz romana „Dijamantsko oko“: Osveženje istorije
Budući da rat uglavnom pokreću i vode muškarci, retki su i, utoliko, dragoceniji romani koji se tiču uloge žena u njemu. Još su ređi oni čije se glavne junakinje neposredne akterke rata, a sasvim je jedinstvena pojava da romaneskna protagonistkinja bude – snajperista. Takav je slučaj sa Ljudmilom Milom Pavličenko u narativu „Dijamantsko oko“ Kejt Kvin. Ova američka spisateljica je i inače ojačala savremenu proznu produkciju koja tematizuje žene u ratu.
Ako njeni romani „Alisina Mreža“ i „Rusalkin poljubac“ – čije je prevode na srpski takođe objavila Laguna – govore o špijunkama, odnosno pilotkinji koje mrse konce nacionalsocijalistima u Drugom svetskom ratu, Mila Pavličenko je, do početka „Dijamatskog oka“, svojim snajperom već pokosila trista devet glava. Međutim, štivo se ne otvara na bojnom polju, nego u Sjedinjenim Državama u avgustu 1942, kada ih posećuje sovjetska delegacija ne bi li od američkog predsednika dobila podršku kojom bi sprečila da SSSR bude poražen od Trećeg rajha.
Posle prologa u kojem lokalni novinarski korpus i predsednikova supruga Elenor Ruzvelt dočekuju delegaciju Rusa, smenjuju se „Opažanja prve dame“, istorija pristupanja Ljudmile Pavličenko sovjetskoj vojsci, njeno delovanje na Istočnom frontu i njen aktuelni boravak u SAD. Poglavlja su naizmenično pripovedana u prvom i trećem licu. Posebnu naratološku težinu ima završna autorkina Napomena iz koje čitalac saznaje šta je iz romana delo fikcije Kejt Kvin, a šta je izvučeno iz stvarnog dnevnika Ljudmile Pavličenko, glavne sovjetske snajperistkinje u Drugom svetskom ratu.
Ukoliko smo već konstatovali da je sve do dan-danas percepcija učešća žena u ratovima srazmerno veoma skromna, ona je to bila još više četrdesetih godina prošlog veka. O tome najbolje svedoče neverica američkih novinara da je dvadesetšestogodišnja „lejdi smrt“, kako su Ljudmilu zvali, mogla da snajperom presudi tolikom broju ljudi, kao i stereotipna pitanja koja joj postavljaju u intervjuima. Njihovo čuđenje je utoliko veće što teško da ima muškarca koji bi mogao parirati glavnoj junakinji po hrabrosti, odlučnosti i patriotizmu, ali ne samo po tome. Naime, Ljudmila beskrajno voli: sina Slavku koga je dobila sa arogantnim i ambicioznim lekarom Aleksejom, vod strelaca koje obučava, sa kojima sarađuje i kojima komanduje, bolničarku što vodi brigu o njoj kada je ranjena, jednog oficira sa kojim je u nekoj vrsti romanse…
Svojom čestitošću, hrabrošću i empatijom, pribranošću i strpljenjem u opasnim okolnostima i nadarenošću za posao koji radi, lik glavne junakinje i ono što joj se dešavalo na bojnom polju bili bi dovoljni da ispune ceo roman. Međutim, dodatni saspens je omogućen pretnjama smrću koje ona dobija za vreme svog boravka u Sjedinjenim Državama, a izgleda da neko nema najbolje namere ni prema američkom predsedniku Frenklinu Ruzveltu… Kako bi se zaštitila i pojačala svoje pozicije u SAD, Ljudmila se sprijateljuje sa „prvom damom“, a njihov odnos postepeno dobija na punoći. Sve se, na kraju, stapa, u tačno pogođenu mešavinu fikcionalnog, povesno potvrđenog i dnevničkog, koja od „Dijamantskog oka“ čini značajno osveženje u podžanru savremenog istoriografskog romana.
Autor: Domagoj Petrović
Ako njeni romani „Alisina Mreža“ i „Rusalkin poljubac“ – čije je prevode na srpski takođe objavila Laguna – govore o špijunkama, odnosno pilotkinji koje mrse konce nacionalsocijalistima u Drugom svetskom ratu, Mila Pavličenko je, do početka „Dijamatskog oka“, svojim snajperom već pokosila trista devet glava. Međutim, štivo se ne otvara na bojnom polju, nego u Sjedinjenim Državama u avgustu 1942, kada ih posećuje sovjetska delegacija ne bi li od američkog predsednika dobila podršku kojom bi sprečila da SSSR bude poražen od Trećeg rajha.
Posle prologa u kojem lokalni novinarski korpus i predsednikova supruga Elenor Ruzvelt dočekuju delegaciju Rusa, smenjuju se „Opažanja prve dame“, istorija pristupanja Ljudmile Pavličenko sovjetskoj vojsci, njeno delovanje na Istočnom frontu i njen aktuelni boravak u SAD. Poglavlja su naizmenično pripovedana u prvom i trećem licu. Posebnu naratološku težinu ima završna autorkina Napomena iz koje čitalac saznaje šta je iz romana delo fikcije Kejt Kvin, a šta je izvučeno iz stvarnog dnevnika Ljudmile Pavličenko, glavne sovjetske snajperistkinje u Drugom svetskom ratu.
Ukoliko smo već konstatovali da je sve do dan-danas percepcija učešća žena u ratovima srazmerno veoma skromna, ona je to bila još više četrdesetih godina prošlog veka. O tome najbolje svedoče neverica američkih novinara da je dvadesetšestogodišnja „lejdi smrt“, kako su Ljudmilu zvali, mogla da snajperom presudi tolikom broju ljudi, kao i stereotipna pitanja koja joj postavljaju u intervjuima. Njihovo čuđenje je utoliko veće što teško da ima muškarca koji bi mogao parirati glavnoj junakinji po hrabrosti, odlučnosti i patriotizmu, ali ne samo po tome. Naime, Ljudmila beskrajno voli: sina Slavku koga je dobila sa arogantnim i ambicioznim lekarom Aleksejom, vod strelaca koje obučava, sa kojima sarađuje i kojima komanduje, bolničarku što vodi brigu o njoj kada je ranjena, jednog oficira sa kojim je u nekoj vrsti romanse…
Svojom čestitošću, hrabrošću i empatijom, pribranošću i strpljenjem u opasnim okolnostima i nadarenošću za posao koji radi, lik glavne junakinje i ono što joj se dešavalo na bojnom polju bili bi dovoljni da ispune ceo roman. Međutim, dodatni saspens je omogućen pretnjama smrću koje ona dobija za vreme svog boravka u Sjedinjenim Državama, a izgleda da neko nema najbolje namere ni prema američkom predsedniku Frenklinu Ruzveltu… Kako bi se zaštitila i pojačala svoje pozicije u SAD, Ljudmila se sprijateljuje sa „prvom damom“, a njihov odnos postepeno dobija na punoći. Sve se, na kraju, stapa, u tačno pogođenu mešavinu fikcionalnog, povesno potvrđenog i dnevničkog, koja od „Dijamantskog oka“ čini značajno osveženje u podžanru savremenog istoriografskog romana.
Autor: Domagoj Petrović
