Neobičnosti se nižu već od naslovne strane. I tu se ne misli samo na umetnički obrađenu fotografiju (verovatno) devetogodišnjeg dečaka. Ne misli se toliko ni na naslov koji je sveden na broj što se odvajkada smatra simboličnim, barem u bajkama i legendama. Podnaslov je utoliko više neobičniji ne samo zbog toga što tamo piše da je ovo ilustrovani roman nego da je roman u – pričama.

Ali da se ipak za trenutak zadržimo na ilustracijama, jer i one su sastavni deo romana, pa koliko je za njegov nastanak i konačno uobličenje zaslužan dizajner Slavimir Stojanović, poznatiji kao Futro, toliko su značajni i likovni umetnici od kojih je svaki obogatio po jedno poglavlje, odnosno priču. Tih vizuelnih koautora, da ih tako nazovemo, veliki je broj i teško ih je sve imenovati, ali ako već spomenemo Nebojšu Cvetkovića, Zorana Velimanovića, Jovanu Čajović, Harisa Jusovića, Radenka Milaka, Marinu Milanović, Tadiju Janičića, Vesnu Pavlović, kako onda da ne budu spomenuti Davor Bruketa, Uroš Đurić, Borut Vild, Srđa Dragović, Nenad Cizi, Jovan Trkulja, Vuk Vidor, Mane Radmanović, Vanja Vikalo, Saša Tkačenko.

A sada da se vratimo pričama. Kakve su to priče? Jednom rečju – životne.

I ko je uopšte taj Sava Nikolić, koji je ujedno glavni junak i pripovedač romana „Devet“? Taj Sava može biti svako od nas.

Istina, nije svako prošao ono što je prošao Sava Nikolić, ne bavi se svako umetnošću kojom se bavi Sava, nije svako (nadajmo se da nije niko!) doživeo u devetoj godini takvu amneziju da se uopšte ne seća sopstvenog detinjstva, ali za kakav god posao da se opredelimo, kad god da se nakanimo školu da završimo, u kom god trenutku da odemo iz roditeljskog doma i osamostalimo se, manje-više nailazićemo na slične prepreke, uspone, padove, radosti i razočaranja koje vrebaju iz svake priče od kojih je ovaj roman sačinjen. A redovno ćemo nailaziti i na nekoga ko će u svakoj prilici biti bolji od nas za jedan poen, kao i na nekoga ko će nam najpr srušiti snove, a potom nam (možda i nesvesno) pomoći onda kad smo već izgubili svaku nadu.

Svakako da vizuelni prilog još jače izoštrava ono što je, ionako oštrim i ubojitim rečima, Futro izneo, i koliko god da pisac i njegovi likovni koautori dele zasluge za kvalitet knjige, opet je teško nabrojati sve ilustratore. Ako se već navode imena Sanje Stojkov, Davora Gromilovića, Miloša Ilića, Nebojše Vasiljevića, Mihaela Mulunovića, Bojana Hadžihalilovića, Maje Đorđević, Bratislava Milenkovića, Maje Đorđević, postoji opasnost da budu preskočeni Vuk Ćuk, Predrag Popara, Neca Detchko Tzar, Isidora M. Nikolić, Boogie, Nemanja Jehlička, Tomato, Jana Oršolić, Stefan Unković, Lazar Podroža.

Teško ćemo odoleti utisku da je Slavimir Stojanović u svoj roman pretočio iskustva i doživljaje kroz koje je sâm prošao, ali čak i da je tako, opet će u tim zapisima svako pronaći i deo sopstvenog iskustva, sopstvenih briga, sopstvenih trauma, pa i sopstvenog zaborava. Ionako je svako sklon postepenoj amneziji, jer detinjstvo se veoma brzo zaboravlja, neprijatnosti se potiskuju, pred novim događajima stari se bacaju u zapećak, ali kad-tad počinju da iskrsavaju i da slažu mozaik naizgled izgubljenog detinjstva, bez kog nema ni mozaika budućnosti, koji se već iz dana u dan neprimetno sklapa.

Kao što smo naglasili, nije lako nabrojati sve koji su zaslužni za likovni kvalitet ovog romana, jer nismo naveli imena Milana Nešića, Jakova Jakovljevića, Nenada Trifunovića, Emira Šehanovića, mada smo imali na umu da spomenemo Milicu Pantelić, Dušana Leskovara, Nebojšu Rogića, Željka Lončara, Darka Miladinovića.

U jednom trenutku Sava Nikolić na pitanje da li crta za sebe ili za druge, daje više nego jednostavan odgovor: da.

Uzgred, promaklo nam je dvoje ilustratora, sad je pitanje ko će biti prvi naveden, ali valjda Rade Tepavčević ne bi imao ništa protiv ako prvo spomenemo Moniku Lang.

Dakle, ako bi pitanje glasilo da li je ovo autobiografski roman umetnika poznatog kao Futro ili ipak fikcija u kojoj je glavni junak Sava Nikolič, i niko drugi, odgovor bi glasio: jeste.

Autor: Dušan Milijić