Prikaz romana „Dan kada je Mijatović pogodio prečku“
Kada se pojavio roman Radovana Nastića, prepoznatljivog po nadimku Bensedin, „Dan kada je Mijatović pogodio prečku“, brzinski sam teleportovan u sada tako davnu prošlost. Radovan je radio na B92 kada se činilo da ekipa te kuće zaista predstavlja diku slobodne misli, ali je Radovan prepoznao udes i poput mnogih na vreme pobegao iz te priče. Ne ide da slobodan čovek hoda u lancima. Drugo paralelno sećanje me direktno vraća na stadion u Tuluzu gde sam 1998. gledao utakmicu između Jugoslavije i Holandije kada je Mijatović pogodio prečku iz naslova. Ne znam da li su ljudi svesni da je Mijatović nevoljno pristupio izvođenju tog jedanaesterca, pošto su mu se drugari iz ekipe štekovali po terenu. Preuzeo je odgovornost i tresak te lopte u prečku je u stvari bio veliki prasak koji nam je razorio dotadašnje iluzije da smo neko i nešto u svom životu.
Radovan je sa odjekom udarca lopte u prečku otišao u beli svet i poput mnogih beogradskih likova odmah se snašao gde god da se geografski zadesio. Drago mi je što sam bio u mogućnosti da iščitam baš njegovu priču. Gastarbajter iz mog sokaka uvek je bio živopisan čovek. Multitalentovan, i neviđeno simpatičan sa svim svojim manama i manijama.
Kada su mu ukinuli mogućnost da se obraća ljudima preko mikrofona, Radovan je posegao da nam se „javi“ prozom. Njegov narativ je njemu svojstven, prepoznatljiv, i naprosto uzbudljiv. Lično mi nedostaje komunikacija tim paralelnim jezikom koji odlikuje ljude iz gradova. Pisci poput njega pišu vesterne po paternima iz Svetog pisma. Znao sam i pre nego što sam uzeo roman u ruke šta me čeka. To ne može da bude dosadno štivo. Nema šanse.
I nisam se prevario.
Radovan piše brzo, lako, iz glave. Ne treba mu podsetnik, ne trebaju mu cedulje da se podseća gde je zastao u pisanju. Čini mi se da je samo seo, napisao roman, i tek onda ustao sa stola. Nema usputnih stanica na putu njegove priče. Gas je podešen na optimalnu brzinu koja neće prouzrokovati kaznu od strane zakona. A s druge strane, zakon bi se i te kako mogao pozabaviti s njim. Radovan Nastić, u romanu samozvani Džoni Fejvorit, neurotičan je, politički nekorektan, depresivan, patetičan brat blizanac čuvenog Šejna. On nikada ne dopušta da ne pogleda ko mu se vrzma iza leđa. Da li je to prošlost, klošar sa bulevara posutog zvezdama, ili neki zemljak iz daleke Srbije od čijeg ga ponašanja i nevaspitanja sastavlja blam u dalekom svetu, nebitno. Oprez je sveprisutan. Kada poklekne, koncentraciju oštri pilulama, čije dejstvo s mnogo ljubavi opisuje u romanu. One su te koje ga drže budnim i ornim da preživi dan. Spona sa bivšom domovinom nisu ljudi, porodica, grad iz koga je otišao, već malena pilula u zlatnoj foliji po imenu kafetin. I ta famozna Mijatovićeva prečka.
Prepoznaje se, biću grub, gastarbajterska elegija. Ali bolje se učiti na njegovim greškama nego na sopstvenim. Svojevrsni udžbenik urbanog narativa nam ne donosi otkrovenje zašto nekoga muči Srbija kada ode iz nje. Zašto je jednostavno ne pustimo na miru? Ne zna ni autor, a ni ja. Ovo je jedan od onih romana za koji vam treba beležnica da zapišete sve što je tu zanimljivo. Mnoštvo bendova, pesama, situacija koje ne zaslužuju da budu zaboravljene. Spoj nespojivih osobina glavnog junaka raspolućenog hipohondrijom, oličenih u ljubavi ka fudbalskom klubu Rad, Dorćolu, nemačkim old school pornićima, SFRJ filmovima, beogradskim devojkama, muzici, boksu, koji čini sporadične ispade dok se najeda nezdravom hranom, čini Radovanov roman i njegovo putešestvije po Los Anđelesu uzbudljivim sociopatskim eksperimentom u kojem je zadovoljstvo učestvovati. Piscima su često inspiracija ljudi sa margine, ovde je zanimljivo da vidimo kako nas posmatra čovek sa margine. Iskusno nas uvlači u interakciju sa svojim štivom i ponekada nam dođe da ga opsujemo kao što njegov junak psuje borce u ringu koje gleda na internetu s bezbedne udaljenosti.
Radovan je objavljivanjem ovog romana na našem podneblju postao rodonačelnik pokreta poznatog po tome da njihove pripadnike kvalifikuju kao „fejvorit luzere“. Dendiji 21. veka dostojanstveni su naslednici hipi pokreta. Stasali su unuci Acid Eatersa. Besni su, ali ne žele da ispoljavaju agresiju, već nas maltretiraju svojim stvaralaštvom. U poplavi zla kao trenda, knjiga poput ove nam vraća veru u peace & love & anarchy filozofiju života. Da sam manje nostalgičan i da nisam sredovečni mrzovoljnik, proglasio bih ovaj roman remek-delom, ali zasad ću se zaustaviti samo na tome da je Nastićev roman izuzetan. Nedostaje mi lično ovakav narativ, nedostaje mi ispijanje piva sa ortacima ispred samiške, nedostaje mi navijačka tribina. Nedostaje mi više ovakvih knjiga.
Hvala bogu i kafetinu, na Bensedinu.
Autor: Dušan Nedeljković
Izvor: Danas
Radovan je sa odjekom udarca lopte u prečku otišao u beli svet i poput mnogih beogradskih likova odmah se snašao gde god da se geografski zadesio. Drago mi je što sam bio u mogućnosti da iščitam baš njegovu priču. Gastarbajter iz mog sokaka uvek je bio živopisan čovek. Multitalentovan, i neviđeno simpatičan sa svim svojim manama i manijama.
Kada su mu ukinuli mogućnost da se obraća ljudima preko mikrofona, Radovan je posegao da nam se „javi“ prozom. Njegov narativ je njemu svojstven, prepoznatljiv, i naprosto uzbudljiv. Lično mi nedostaje komunikacija tim paralelnim jezikom koji odlikuje ljude iz gradova. Pisci poput njega pišu vesterne po paternima iz Svetog pisma. Znao sam i pre nego što sam uzeo roman u ruke šta me čeka. To ne može da bude dosadno štivo. Nema šanse.
I nisam se prevario.
Radovan piše brzo, lako, iz glave. Ne treba mu podsetnik, ne trebaju mu cedulje da se podseća gde je zastao u pisanju. Čini mi se da je samo seo, napisao roman, i tek onda ustao sa stola. Nema usputnih stanica na putu njegove priče. Gas je podešen na optimalnu brzinu koja neće prouzrokovati kaznu od strane zakona. A s druge strane, zakon bi se i te kako mogao pozabaviti s njim. Radovan Nastić, u romanu samozvani Džoni Fejvorit, neurotičan je, politički nekorektan, depresivan, patetičan brat blizanac čuvenog Šejna. On nikada ne dopušta da ne pogleda ko mu se vrzma iza leđa. Da li je to prošlost, klošar sa bulevara posutog zvezdama, ili neki zemljak iz daleke Srbije od čijeg ga ponašanja i nevaspitanja sastavlja blam u dalekom svetu, nebitno. Oprez je sveprisutan. Kada poklekne, koncentraciju oštri pilulama, čije dejstvo s mnogo ljubavi opisuje u romanu. One su te koje ga drže budnim i ornim da preživi dan. Spona sa bivšom domovinom nisu ljudi, porodica, grad iz koga je otišao, već malena pilula u zlatnoj foliji po imenu kafetin. I ta famozna Mijatovićeva prečka.
Prepoznaje se, biću grub, gastarbajterska elegija. Ali bolje se učiti na njegovim greškama nego na sopstvenim. Svojevrsni udžbenik urbanog narativa nam ne donosi otkrovenje zašto nekoga muči Srbija kada ode iz nje. Zašto je jednostavno ne pustimo na miru? Ne zna ni autor, a ni ja. Ovo je jedan od onih romana za koji vam treba beležnica da zapišete sve što je tu zanimljivo. Mnoštvo bendova, pesama, situacija koje ne zaslužuju da budu zaboravljene. Spoj nespojivih osobina glavnog junaka raspolućenog hipohondrijom, oličenih u ljubavi ka fudbalskom klubu Rad, Dorćolu, nemačkim old school pornićima, SFRJ filmovima, beogradskim devojkama, muzici, boksu, koji čini sporadične ispade dok se najeda nezdravom hranom, čini Radovanov roman i njegovo putešestvije po Los Anđelesu uzbudljivim sociopatskim eksperimentom u kojem je zadovoljstvo učestvovati. Piscima su često inspiracija ljudi sa margine, ovde je zanimljivo da vidimo kako nas posmatra čovek sa margine. Iskusno nas uvlači u interakciju sa svojim štivom i ponekada nam dođe da ga opsujemo kao što njegov junak psuje borce u ringu koje gleda na internetu s bezbedne udaljenosti.
Radovan je objavljivanjem ovog romana na našem podneblju postao rodonačelnik pokreta poznatog po tome da njihove pripadnike kvalifikuju kao „fejvorit luzere“. Dendiji 21. veka dostojanstveni su naslednici hipi pokreta. Stasali su unuci Acid Eatersa. Besni su, ali ne žele da ispoljavaju agresiju, već nas maltretiraju svojim stvaralaštvom. U poplavi zla kao trenda, knjiga poput ove nam vraća veru u peace & love & anarchy filozofiju života. Da sam manje nostalgičan i da nisam sredovečni mrzovoljnik, proglasio bih ovaj roman remek-delom, ali zasad ću se zaustaviti samo na tome da je Nastićev roman izuzetan. Nedostaje mi lično ovakav narativ, nedostaje mi ispijanje piva sa ortacima ispred samiške, nedostaje mi navijačka tribina. Nedostaje mi više ovakvih knjiga.
Hvala bogu i kafetinu, na Bensedinu.
Autor: Dušan Nedeljković
Izvor: Danas
