„Zovem se Ivan Bogdan i u ponedeljak me je prevarila žena.“ Ovom rečenicom pisac otvara svoj roman i otkriva nam inicijalni okidač koji će pokrenuti lavinu nezamislivih događaja koji će njegovog junaka Ivana sprovesti ka novom životu.

Glavni junak ovog romana ima trideset sedam godina, živi u Beogradu, radi u marketinškoj agenciji, ima ženu Milicu i ćerku Janu. On i njegova porodica su slika jedne prosečne beogradske porodice današnjice – Milica je nezaposlena, Ivan radi posao koji ne voli da bi prehranio porodicu, letovanje se otplaćuje na čekove, Ivanovi roditelji prodaju stan da bi sinu dali učešće za kredit ne bi li obezbedio krov nad glavom… Oni žive, da ne kažemo preživljavaju, život jednog prosečnog Srbina. Sve do trenutka kada Ivan, vrativši se nenadano kući, uhvati svoju ženu u krevetu sa studentom elektrotehnike kojem je držala časove engleskog. Nakon toga, njegov život, samim tim i život njegove porodice, postaje besomučni rolerkoster iz kojeg će jedva izvući žive glave.

Kada se oženiš ženom koja se zove Milica, trebalo bi da budeš spokojan, barem što se neverstva tiče.

Milice ne bi trebalo da varaju muževe.

Teodore, Karoline ili Nikoline – da, to se u neku ruku podrazumeva. U njih ne smeš da imaš ni zrnca poverenja. Kada se oženiš na primer Karolinom, to je kao da si kupio alfa romeo. Neko vreme uživaš u vožnji, a onda shvatiš da je skup za održavanje i da mu u jednom trenutku garantovano zakuca motor.

Ali, s Milicom je sasvim druga stvar. Milica je nežna, Milica je osetljiva, Milica je domaćica. Milica ne naskače na prvu tvrdu mušku kitu koja joj uđe u kuću kad muž ode na posao.

Kako obično biva u životu, kada vam se desi nešto loše, to je samo početak jednog niza nesrećnih događaja kojima je teško nazreti kraj. Tako je bilo i sa našim junakom. Dok je smišljao na koji način bi bilo najbolje da se suoči sa ženinom prevarom, Ivan se, sticajem okolnosti, upleo u još jedan nesvakidašnji narativ. Naime, dok je čekao zeleno na semaforu da pređe ulicu, instinktivno je sapleo pljačkaša banke u bekstvu i na taj način postao heroj naše zemlje. No, uloga heroja nikada nije jednostavna, jer sa njom dolazi i velika medijska pažnja, a svi znamo koliko mediji umeju da budu senzacionalističko-ogavnistički, a dolazi i podmetanje noge (u ovom romanu i bukvalno) ljudima kojima nikako ne želite da se zamerite.

Pripovedanje u romanu je tako osmišljeno da nas autor posredstvom brojnih asocijacija stalno šeta na relaciji prošlost–sadašnjost. Sa jedne strane pratimo priču o Ivanu u sadašnjosti, njegovu borbu sa ženinim neverstvom i izvlačenju iz šaka kriminalaca kojima se svojim „herojstvom“ zamerio, a sa druge pratimo Ivana u prošlosti i njegovu romansu sa Milicom koja počinje na dan Đinđićevog ubistva.

Ovaj roman je jako teško žanrovski odrediti jer sadrži različite elemente – imamo i ljubavnu priču, i kriminalistički roman, i socijalni roman i satirične i komične elemente, i to ovaj roman čini široko prijemčivim jer svako u njemu može da pronađe nešto iz sfere svojih interesovanja. Radnja romana je smeštena u sadašnji trenutak, tako da obiluje savremenim političkim, kulturnim i socijalnim asocijacijama koje doprinose zanimljivosti ove već izuzetno interesantne priče.

„Da je bolje, ne bi valjalo“ je jedan od onih romana koji će vas svojom svežinom, pitkošću i zanimljivošću naterati da ga pročitate u jednom dahu jer da je bolji, zaista, ne bi valjalo.

Autor: Tamara Živković
Izvor: časopis KUŠ!