Peti roman iz serijala o Disksvetu izbegava oštru satiru „Jednakosti rituala“ i prednost daje njenim za dlaku bezazlenijim sestrama, farsi i parodiji. I iako s vremena na vreme pokazuje izvesne znakove lenjosti u pogledu zapleta, neumornim ređanjem urnebesno duhovitih pasaža, bez problema uspeva da održi pažnju čak i najzahtevnijih čitalaca.

U centru pažnje sada je ponovo smotani mladi čarobnjak Rinsvind, čiji se život, budući da ne poseduje ni trunku dara za magiju, svodi na obavljanje raznih fizičkih poslova na Nevidljivom univerzitetu. Priča počinje rođenjem deteta za koje se ispostavlja da je čudotvorac. Čudotvorac, naime, nije običan čarobnjak, već stvarni izvor magije – raritet među raritetima. Dečak, kome je ime Koin, ubrzo preuzima kontrolu nad Univerzitetom, čiji ga stanovnici, posle kraćeg razmišljanja, prihvataju otvorenih ruku. Napokon, čarobnjaci vole da se razmeću i šepure, ali u njihovim redovima vlada opšte rasulo i jedno se sa sigurnošću može reći: oni nisu vladari Disksveta. I zato, kada se pojavi Koin – koga zapravo kontroliše osvetoljubivi duh njegovog oca, čarobnjaka koji je pre mnogo godina izbačen sa Univerziteta – većina njih staje iza dečaka, uživajući u novostečenoj moći i ne mareći za posledice.

U međuvremenu, arhirektorova kapa, simbol vrhovne magijske moći na Univerzitetu, uviđa da Koin i njegovo nekontrolisano čudotvorstvo predstavljaju opasnost za Disksvet i smišlja plan kako da mu se suprotstavi. Pomoć će joj pružiti mlada Konina, vešt lopov i ćerka Koena Varvarina, i – verovatno već pogađate – Rinsvind, koji slučajno sreće Koninu u trenutku kada situacija počinje da se zakuvava. Čini se da sudbina Disksveta ponovo leži u Rinsvindovim nesposobnim rukama. Ima li sigurnijeg znaka da je sve otišlo dođavola?

Pred nama je, dakle, još jedna nezaboravna avantura, uobličena majstorskim perom Terija Pračeta. Munjeviti tempo i lavina šala i duhovitih situacija oduvek su bili piščev zaštitni znak. Zapletu je posvećeno taman toliko pažnje koliko je potrebno da bi na sebi poneo komediju, što je takođe karakteristično za romane o Disksvetu. Pračet uživa u dekonstrukciji popularnih klišea fantastike: ovog puta je na tapetu pre svega „Hiljadu i jedna noć“ (naši junaci posećuju lokacije i sreću likove koji neodoljivo podsećaju na one iz Šeherezadinih pripovesti), ali i „Zmajevi i lagumi“ (upoznajte Najđela Uništitelja, varvarina na obuci koji pre donošenja bilo kakve odluke mora da konsultuje priručnik). Ostali elementi priče stižu nam direktno iz Pračetove nenadmašne mašte, a posebno mesto među njima svakako pripada Prtljagu, Rinsvindovom putničkom kovčegu koji poseduje sopstvenu svest i volju.

„Čudotvorac“ je bez ikakve sumnje knjiga kojoj će se zaljubljenici u Pračetov opus redovno vraćati. Uostalom, prava umetnička dela nikada nam ne otkrivaju sve svoje tajne pri prvom susretu. Kao odani pračetovac ipak ne mogu da ne primetim da je pisac u ovoj ranoj fazi serijala tek zagrebao površinu onoga za šta je njegov briljantni um bio sposoban. Prilikom čitanja ranog Pračeta ponekad imate utisak da on baš i ne daje sve od sebe, iako je sasvim očigledno da poseduje potencijal da postane jedan od najvećih engleskih satiričara još od vremena Svifta. Bravure poput završnih apokaliptičnih – ili, bolje rečeno, „apokraliptičnih“ – scena iz ove knjige bile su tek najava onoga što će uslediti.

U slučaju da niste ljubitelj engleskog humora – ako ste neko ko ne razume čime se to oduševljavaju obožavaoci serija „Monti Pajton“ i „Crna guje“ – knjige poput ove jednostavno nisu za vas. I nikada to neće biti. Što se nas ostalih tiče, mi već znamo kakva se magija u njima krije i stoga nam je uživanje unapred zagarantovano.

Autor: Tomas Vagner
Izvor: sfreviews.net
Prevod: Jelena Tanasković