Ed Makdonald je puno godina proveo koketirajući sa različitim profesijama, obilazeći različite gradove i države, uvek se trudeći da sebi obezbedi jednu stvar; dovoljno slobodnog vremena za pisanje. Trenutno sa ženom živi u Londonu, gradu večne inspiracije, gde radi kao predavač na univerzitetu. Kada ne ocenjuje eseje i pravi pauzu u pisanju, obično vežba mačevanje sa dugim mačevima, rapirima i bojnim sekirama. „Crno krilo“ je njegov prvi roman.

Na korici knjige piše: Nadu, razum, ljudskost – Jad ih je sve odneo.

A to izgleda ovako: ispod rascepljenog neba, tamo gde izgubljene duše bolno zavijaju, leži Jad, magijom zatrovano prostranstvo, uspomena na razorni rat koji se vodio protiv besmrtnika poznatih kao Dobuki kraljevi. Ceo vek je prošao od poslednje bitke, i jedino što sprečava neprijatelja da ponovo napadne jeste postojanje Motora, zastrašujućeg oružja koji štiti granice Jada. Naizgled mrtva ničija zemlja, dom je brojnim zlokobnim dusima, i magijom izvitoperenim stvorenjima, a s druge strane nalaze se Duboki kraljevi i njihove armije, koji čekaju svoj trenutak.

Plaćenik Rajhalt Galharou udisao je prašinu Jada dvadeset gorkih godina. Dobivši naređenje da pronađe maskiranu plemkinju u jednoj od graničnih postaja, zatiče se u središtu napada Dubokih kraljeva, i otkriva da Motor možda više ne radi. Napad je odbijen samo zahvaljujući neverovatnoj moći gospe Ezabet Tanze, žene koju je poslat da spasi.

Ezabet je žena iz Galhorouve mračne prošlosti, i zajedno se upliću u mrežu zavere koja preti da naruši krhki mir koji je Nalov Motor pružao. Galhrou nije spreman da se suoči sa istinom koja leži iza krvi koju je prolivao i iza bogova koje trebalo da služi...

Ukratko analiza:

Vrline: Tetovaže koje se pretvaraju u vrane, deca-vračevi koja će vas iseći na pola (vertikalno, dijagonalno, horizontalno, ne biraju mnogo), oružje masovnog uništenja, drevna bića koja bi mogla da budu bogovi, demoni ili nešto mnogo gore, kremenjače i magija... Mogao bih još da nabrajam, ali treba pročitati ovu knjigu.

Mane: Iskreno, knjiga je toliko dobro napisana da mi je teško da joj nađem manu. Ako bi trebalo da cepidlačim i uperim prst na jednu stvar, to bi možda moglo da bude ponavljanje prilikom opisivanja sveta. Ali i to je toliko neupadljivo da mi uopšte nije smetalo.

Ružna istina: Niko do sada nije pisao mračnu fantastiku na ovaj način. Ni-ko. Istina, fizički/mentalno/moralno izmučeni protagonisti nisu ništa novo, a postapokaliptičan svet pun nemrtvih i mutiranih neprijatelja ima više nego dovoljno ali ovaj roman... on je nešto posebno. Drugačiji je, a drugačije je uvek dobro.

Priča više ostavlja utisak horora nego fantastike. Likovi su izmučeni i iznureni od mukotrpnog života u surovom svetu, a povrh svega sa dalekog severa s druge strana Jada se pomalja strava za koju niko nije spreman. Ni jedan drugi protagonista nije kao Rajhalt Galharou pomračio svojim prisustvom žanr mračne fantastike.

I još jednom da ponovim, niko ne piše mračnu fantastiku ovako dobro. „Crno krilo“ ima tetovažu iz koje iskače krvava vrana, bukvalno, zidine čije rupe se krpe leševima, porobljene mutantske horde, decu-vračeve koji su jeziviji od dece kukuruza, i one užasne male govnare koji te pojedu na spavanju, i ti to nikada ne primetiš zbog anestetika u njihovoj pljuvački...

Svakog od tih malih smrdljivih gadova bih samleo daskom.

Zaključak: Ed Makdonald je uzeo nešto staro i od toga napravio nešto novo. Pozajmio je nešto, što je uobičajeno među autorima, i sve je obojio u nijanse crne i plave, ponudivši nam nešto potpuno novo.

Autor: Majkl Everest
Izvor: fantasybookcritic.blogspot.com
Prevod: Aleksandar Mandić