Prikaz romana „Čovek od poverenja“ Hermana Melvila
Zapaljiv, genijalno pronicljiv roman. Kao film braće Marks smešten u Ameriku 19. veka. Do vrha ispunjen otrcanim, šarmantnim, ljigavim, prevrtljivim, fantazmagoričnim, ekscentričnim, grotesknim, gizdavim, brbljivim likovima, koji su svi spremni da...
...razgovaraju – sa bilo kim, o bilo čemu, naročito o svojim stavovima, sklonostima, planovima, filozofijama i zapažanjima,
...obmanjuju – to jest da pridobiju poverenje (vidi naslov) svakoga ko im padne šaka: svakoga ko bi se saglasio, prihvatio ili makar obratio pažnju na njihove pritužbe i zahteve,
...zarade – izmole, pozajme, ukradu, isprose, nagovore, izmame, prigrabe ili jednostavno kupe i prodaju,
...prežive – ovaj „brod budala“ nosi karakterističan melvilovski pečat zle kobi, dekadencije i haosa. Iako nema šanse da (u nedostatku boljeg izraza) izvuku živu glavu, svako se prilagođava novonastalim okolnostima i očajnički pokušava (ili se bar tako čini) da skrene misli sa toga, ako je to ikako moguće.
„Čovek od poverenja“ je poražavajuća kritika haotične bezobličnosti američkog društva, koje, lišeno korena i nošeno strujom istorije, plovi... nekuda. Ovoga smo danas za mrvicu (mrvicu, kažem, samo mrvicu!) svesniji nego što su to bili naši preci pre više od 150 godina.
Ovaj Melvilov tekst (roman? digresija? dijalog? skica?) nosi sva obeležja onoga što se danas naziva „postmodernizmom“: neusklađeni narativ, slobodno preplitanje znakova i identitetâ, konstantno redefinisanje granica sopstva, jezika i sveta kao takvog, humor, svest o tome da narativ izrasta iz sebe samog...
Sve ovo me je u izvesnoj meri podsetilo na film „Slacker“ Ričarda Linklejtera, na njegov neorganizovani, spontani lanac razgovora: kamera se neprestano kreće od stola do stola, beleži segmente razgovora junaka (o Štrumfovima, politici, Madoni, oproštajnim porukama samoubica, zaverama), a zatim jednostavno nastavlja dalje.
Ovaj roman naročito preporučujem onima koji su, kao i ja, opsednuti „psihom“ ili „dušom“, „duhom“ ili „unutrašnjom prirodom“ Amerike.
Izvor: goodreads.com
Prevod: Jelena Tanasković
...razgovaraju – sa bilo kim, o bilo čemu, naročito o svojim stavovima, sklonostima, planovima, filozofijama i zapažanjima,
...obmanjuju – to jest da pridobiju poverenje (vidi naslov) svakoga ko im padne šaka: svakoga ko bi se saglasio, prihvatio ili makar obratio pažnju na njihove pritužbe i zahteve,
...zarade – izmole, pozajme, ukradu, isprose, nagovore, izmame, prigrabe ili jednostavno kupe i prodaju,
...prežive – ovaj „brod budala“ nosi karakterističan melvilovski pečat zle kobi, dekadencije i haosa. Iako nema šanse da (u nedostatku boljeg izraza) izvuku živu glavu, svako se prilagođava novonastalim okolnostima i očajnički pokušava (ili se bar tako čini) da skrene misli sa toga, ako je to ikako moguće.
„Čovek od poverenja“ je poražavajuća kritika haotične bezobličnosti američkog društva, koje, lišeno korena i nošeno strujom istorije, plovi... nekuda. Ovoga smo danas za mrvicu (mrvicu, kažem, samo mrvicu!) svesniji nego što su to bili naši preci pre više od 150 godina.
Ovaj Melvilov tekst (roman? digresija? dijalog? skica?) nosi sva obeležja onoga što se danas naziva „postmodernizmom“: neusklađeni narativ, slobodno preplitanje znakova i identitetâ, konstantno redefinisanje granica sopstva, jezika i sveta kao takvog, humor, svest o tome da narativ izrasta iz sebe samog...
Sve ovo me je u izvesnoj meri podsetilo na film „Slacker“ Ričarda Linklejtera, na njegov neorganizovani, spontani lanac razgovora: kamera se neprestano kreće od stola do stola, beleži segmente razgovora junaka (o Štrumfovima, politici, Madoni, oproštajnim porukama samoubica, zaverama), a zatim jednostavno nastavlja dalje.
Ovaj roman naročito preporučujem onima koji su, kao i ja, opsednuti „psihom“ ili „dušom“, „duhom“ ili „unutrašnjom prirodom“ Amerike.
Izvor: goodreads.com
Prevod: Jelena Tanasković
