Prikaz romana „Ćilibarski durbin“: Grandiozno finale
Nakon romana „Severna svetlost“ i „Čudotvorni nož“, Filip Pulman je ispripovedao (za sebe voli da kaže da je pripovedač, a ne pisac), i za to zaslužio nagradu za roman godine 2001. u Engleskoj, „Ćilibarski durbin“, završni segment fantazijske sage Njegova mračna tkanja, koja se u punoj širini rasprostrla na preko 950 stranica.
Poslednji deo velike priče, originalno objavljen 2000. (prethodni su se pojavljivali 1995. i 1997.), odvešće svog čitaoca na putovanja u nekoliko čudesnih svetova, od kojih je jedan svet mrtvih, da bi, posle velikog boja Dobra i Zla, otpočela era stvaranja utopijske Nebeske republike što će, međutim, podrazumevati žrtvovanje mladih ljubavnika. Ako je trilogija započela kao štivo za mlađe čitaoce, koji su se mogli identifikovati sa junakinjom Lajrom, divljom i prkosnom devojčicom i njenim dogodovštinama širom alternativne Engleske, a „Čudotvorni nož“ je bio korak ka usložnjavanju događaja i značenja (mada je njegov junak dečak Vil), „Ćilibarski durbin“ je sigurna potvrda da je osnovna ideja pripovedača prevazišla puko omladinsko avanturističko štivo.
„Put u svet mrtvih“ nosi tenziju antičkih tragedija, dok je sav misticizam hrišćanskih religija i nauka (posebno kvantne fizike) udenut u tren kada deca (koja to već i nisu) oslobađaju ostarelog anđela, u stvari samog Apsoluta, iz kristalnog kovčega da bi ga prvi nalet vetra jednostavno – razduvao, baš kao što se duhovi mrtvih razdragano (samo)razveju (kao svesni prah koji se vraća prahu) u vazduhu svetova živih, zatvarajući tako puni krug kretanja i održanja materije i duha (pravilnije bi bilo duhomaterije, s obzirom na to da se insistira na njihovom jedinstvu, kao što je to slučaj i sa prostorvremenom).
Pulman postupkom „odrastanja“ Lajre i Vila (ali i čitalaca) iz knjige u knjigu, sve do trena, opisanog bez patetike, kada oni moraju svesno da žrtvuju svoju ljubav, uzdiže kriterijume literature za mlade toliko da se oni mešaju sa kvalitetnom literaturom za ozbiljne čitaoce. Pripovedačev stil jasan je i precizan, bez kvaziknjiževničkih egzibicija i mistifikacija, u potpunoj funkciji povesti koja je ispisana poletno i uspeva bez nategnutosti da stigne do finala, povremeno se čak poigravajući ustaljenim kanonima (tako su njegovi anđeli muškog i ženskog roda, sposobni i za ljubav prema svom polu). No, onome ko postavlja nove standard, svakako je dozvoljeno i (poželjno) da menja stare.
Autor: Ilija Bakić
Izvor: art-anima.com
Poslednji deo velike priče, originalno objavljen 2000. (prethodni su se pojavljivali 1995. i 1997.), odvešće svog čitaoca na putovanja u nekoliko čudesnih svetova, od kojih je jedan svet mrtvih, da bi, posle velikog boja Dobra i Zla, otpočela era stvaranja utopijske Nebeske republike što će, međutim, podrazumevati žrtvovanje mladih ljubavnika. Ako je trilogija započela kao štivo za mlađe čitaoce, koji su se mogli identifikovati sa junakinjom Lajrom, divljom i prkosnom devojčicom i njenim dogodovštinama širom alternativne Engleske, a „Čudotvorni nož“ je bio korak ka usložnjavanju događaja i značenja (mada je njegov junak dečak Vil), „Ćilibarski durbin“ je sigurna potvrda da je osnovna ideja pripovedača prevazišla puko omladinsko avanturističko štivo.
„Put u svet mrtvih“ nosi tenziju antičkih tragedija, dok je sav misticizam hrišćanskih religija i nauka (posebno kvantne fizike) udenut u tren kada deca (koja to već i nisu) oslobađaju ostarelog anđela, u stvari samog Apsoluta, iz kristalnog kovčega da bi ga prvi nalet vetra jednostavno – razduvao, baš kao što se duhovi mrtvih razdragano (samo)razveju (kao svesni prah koji se vraća prahu) u vazduhu svetova živih, zatvarajući tako puni krug kretanja i održanja materije i duha (pravilnije bi bilo duhomaterije, s obzirom na to da se insistira na njihovom jedinstvu, kao što je to slučaj i sa prostorvremenom).
Pulman postupkom „odrastanja“ Lajre i Vila (ali i čitalaca) iz knjige u knjigu, sve do trena, opisanog bez patetike, kada oni moraju svesno da žrtvuju svoju ljubav, uzdiže kriterijume literature za mlade toliko da se oni mešaju sa kvalitetnom literaturom za ozbiljne čitaoce. Pripovedačev stil jasan je i precizan, bez kvaziknjiževničkih egzibicija i mistifikacija, u potpunoj funkciji povesti koja je ispisana poletno i uspeva bez nategnutosti da stigne do finala, povremeno se čak poigravajući ustaljenim kanonima (tako su njegovi anđeli muškog i ženskog roda, sposobni i za ljubav prema svom polu). No, onome ko postavlja nove standard, svakako je dozvoljeno i (poželjno) da menja stare.
Autor: Ilija Bakić
Izvor: art-anima.com
