Roman „Buket žutih ruža“ Ljiljane Šarac predstavlja toplu porodičnu sagu koja kroz bogatu priču osvetljava ključne aspekte porodične dinamike. Iz ugla porodičnog terapeuta, mogu da kažem da roman predstavlja bogatu paletu tema koje su od izuzetnog značaja za razumevanje porodičnog funkcionisanja i njihovih uticaja na pojedinca i zajednicu.

Jedna od najsnažnijih tema u romanu je način na koji se porodica suočava sa gubicima i tugovanjem. Milanka, centralni lik priče, izgubila je muža i sina, dok je njena snaja Branka izgubila muža. Ovi teški i bolni gubici, umesto da razdvoje porodicu, postali su osnova za dublju povezanost i međusobnu podršku.

Bol zbog ovih gubitaka nije uništio njihove odnose, već ih je osnažio. Milanka i Branka su, kroz deljenje tuge, razvile odnos pun razumevanja i brige, daleko od stereotipa o konfliktima između svekrve i snaje. Njihova međusobna podrška pokazuje kako zajedničko tugovanje i prepoznavanje bola u drugome mogu porodici doneti novu snagu.

Za razliku od nekih porodica koje se često raspadaju pod teretom velikih gubitaka i nemogućnošću izlaženja na kraj sa teškim emocijama, Milankina porodica pronalazi način da očuva svoju celinu. To ih čini primerom kako porodična kohezija i međusobna solidarnost mogu biti ključni faktori u prevazilaženju najbolnijih životnih trenutaka. Roman šalje snažnu poruku da porodica, čak i u najtamnijim trenucima, može biti izvor svetlosti i nade, ako članovi porodice odluče da se međusobno osnažuju i podržavaju, umesto da se udaljavaju ili međusobno optužuju.

Za neke ljude bol zbog gubitka postaje okov, okameni ih, otvrdne im srca i dušu, učini ih ogorčenim, besnim na sebe i svet, nepristupačnim za radost, zatvorenim za ljubav, smatrajući da su zidovi koje podižu zaštita od budućih povreda. Nasuprot tome, likovi iz romana uspevaju da se, uprkos patnji, izdignu iznad nje. Gubici ih nisu zatvorili, nisu im isisali životne sokove već su ih učinili pristupačnijim za ljude oko sebe, osećajnijim, solidarnijim, ljudskijim.

Mihajlo, odlučivši da njegova majka i baka brinu o detetu, ne samo da jača porodične veze već i povezuje svoje dete sa njegovim korenima. Ovaj čin suprotan je savremenom trendu gde se mladi roditelji često trude da budu što nezavisniji, što često dovodi do otuđenja članova porodice i slabljenja porodičnih veza. Nekada se govorilo da je potrebno celo selo da bi se odgajalo dete, dok su danas deca sve udaljenija od svojih baka i deka, a time i od sopstvenog porodičnog nasleđa. Međutim, prisustvo starijih generacija u životu deteta ima neprocenjiv značaj za njegov emocionalni razvoj, pružajući mu osećaj pripadnosti, sigurnosti i ljubavi.

Kroz svakodnevne i naizgled jednostavne navike koje se podrazumevaju, u romanu je prikazan značaj porodičnih rituala koji su osnova za održavanje povezanosti i zajedništva članova porodice. Jedan od najupečatljivijih je ritual porodičnih ručkova koji nije samo vreme da se jede i utoli glad već prilika za okupljanje svih članova porodice, međusobne razgovore, deljenje svakodnevnih dešavanja, emocionalna otvaranja, stvaranje osećaja pripadnosti i doma.

Posebno je upečatljiv odnos svekrve Milanke i snaje Branke, koji je daleko od stereotipa o sukobima i nerazumevanju. Njihova uzajamna briga i podrška oslikavaju kako porodični odnosi mogu biti izvor snage i stabilnosti. Ovaj aspekt podseća na to da porodica nije samo biološka, već i emocionalna zajednica koja može pružiti utočište i sigurnost.

Roman prikazuje starost ne kao kraj, već kao fazu života u kojoj su prijateljstva i aktivno bavljenje sobom i dalje mogući, kroz likove Milanke i Veljka. Ova perspektiva je psihološki osvežavajuća i podseća na važnost međugeneracijskih veza i angažovanosti i u starijem dobu, o čemu svedoče i reči Ljiljane Šarac „Čovek je ili mlad ili star, ne postoji ništa između osim tanke linije koja deli ta dva životna razdoblja!“ Starost nije kraj već novo poglavlje puno izazova – vreme da se posvetimo sebi, produbimo odnose, ostvarimo neostvarene snove i doprinesemo zajednici svojim iskustvom i mudrošću.

Autorka hrabro obrađuje i tamniju stranu porodičnog života – problem porodičnog nasilja koji je danas, nažalost, i te kako prisutan, ali o tome se ćuti. Milanka, koja reaguje na nasilje u komšiluku i pruža podršku žrtvi, šalje važnu poruku da je odgovornost zajednice i odgovornost svih nas da pomognemo, a ne da ignorišemo jer to nije naša stvar. Ovo je važna lekcija za svakog od nas da ne okrećemo glavu pred tuđom patnjom jer ako želimo bolji svet za buduće generacije, moramo krenuti od sebe.

Žute ruže nisu samo cvet, već univerzalni simbol ljubavi, nežnosti, nade i porodice. Njihova žuta boja asocira na sunčevu svetlost, ukazujući na kontinuitet života i obnovu kroz nove generacije. Kao što ruže nastavljaju cvetati, tako i porodica pronalazi načine da nastavi dalje, uprkos izazovima.

U vremenu ubrzanih svakodnevnih životnih promena i urušavanja tradicionalnih vrednosti, roman „Buket žutih ruža“ podseća nas na značaj porodice kao izvora stabilnosti i ljubavi. Ljiljana Šarac na optimističan način pokazuje kako porodica može biti svetionik koji nas vodi kroz najturbulentnija vremena. Sve možrmo da biramo, ali ne i porodicu, ona nam je kao takva data, ali mi možemo da se trudimo svakodnevno da je krojimo po našoj meri, da je unapređujemo, borimo se za nju, čuvamo ono što je dobro, a menjamo ono što je disfunkcionalno.

Ljiljana Šarac zaslužuje sve pohvale za pažljivo i empatično oslikavanje ovih kompleksnih porodičnih tema. Njena priča nudi optimizam i baca pozitivno svetlo na porodicu kao osnovu emocionalne sigurnosti, što me posebno raduje, ističući da, šta god da se dešava oko nas i unutar nas, porodica ostaje naš oslonac, naše utočište i naša baza.

Roman nas inspiriše da čuvamo i negujemo porodične vrednosti, jer priznali mi to ili ne, one nas definišu i jedini su način da se održimo i opstanemo u svetu koji danas više nego ikada deluje hladno, otuđeno i strano.

Autor: Jelena Krstić