Prikaz romana „Bogorodičina crkva u Parizu“: Ko je čudovište, a ko čovek?
Godina: 1482. Lokacija: Pariz. Praznik ludaka je u toku, a siroti grbavac Kvazimodo, koji živi u monumentalnoj katedrali Notr Dam, u srcu Grada svetlosti, izabran je za „papu ludaka“. Sugrađani ga proglašavaju najružnijim čovekom koji je ikada živeo i nose na prestolu ulicama Pariza uz podsmeh i dobacivanje. Arhiđakon Klod Frolo, koji je na sebe preuzeo staranje o Kvazimodu, interveniše i naređuje mu da se vrati kući. Iako su sve oči uprte u Kvazimoda i paradu ludaka, pesnik i dramski pisac Pjer Grengoar daje sve od sebe kako bi nagovorio prolaznike da umesto parade pogledaju njegovu predstavu. Reč je, pogađate, o nenadmašnom klasiku „Bogorodičina crkva u Parizu“ Viktora Igoa.
Frolo i Kvazimodo pri povratku u katedralu sreću još tri osobe koje će odigrati važnu ulogu u ovoj tragičnoj priči o neprolaznoj ljubavi i izdaji. Jedna od njih je Esmeralda, ulična igračica koja svojom lepotom izaziva prezir drugih žena, a muškarce navodi da se odreknu čak i vere. Kada je arhiđakon i Kvazimodo napadnu na ulici, Grengoar pokušava da joj pomogne. Frolo uspeva da pobegne, a Kvazimoda hapsi kapetan Febus de Šatoper.
Esmeralda spasava Grengoarov život pristankom da se uda za njega na četiri godine. Kvazimoda, međutim, ništa ne može da spase od odlaska na turobni Grevski trg, mučilište nad kojim večito lebdi avet smrti. Na njegove vapaje ne reaguje niko sve dok mu Esmeralda ne prinese vode za piće. Od tog trenutka životi i sudbine Kvazimoda i Esmeralde biće neraskidivo povezani. U nastavku romana, Frolo se okreće crnoj magiji kako bi naveo Esmeraldu da se zaljubi u njega; Febus, očaran Esmeraldinom lepotom i strastvenom prirodom, želi da je zavede; a Kvazimodo čini sve što je u njegovoj moći da je spase. Tragični završetak priče zrači posebnom lepotom i pokazuje da ljubav, iako ne može da prevaziđe baš sve životne prepreke, ne uzmiče čak ni pred smrću.
Viktor Igo rođen je 1802. godine, u svitanje Napoleonovog carstva, i bio je zagriženi zagovornik republike. Na njegovo književno stvaralaštvo u najvećoj meri su uticala društvena i politička zbivanja doba u kome je živeo. Katedralu posvećenu Bogorodici smatrao je srcem Pariza, a sam grad i ta veličanstvena građevina u njegovoj priči igraju toliko važnu ulogu, da bi se slobodno mogli tretirati kao zasebni likovi. Do susreta sa Esmeraldom, u Kvazimodovom životu ne postoji druga ljubav do one prema zvonima katedrale. Sa njenih zvonika u stanju je da posmatra grad koji se neprestano menja i raste. Notr Dam je srce Pariza i srce Igoove knjige. On je opisuje kompleksnom, fluidnom prozom koja je istovremeno i neponovljivo lepa i zastrašujuća:
„Usled nemirne svetlosti plamena činilo se čoveku da se kreću. Tu je bilo guja koje kao da su se smejale, čudovišta koja su kevtala, salamandara koje su duvale plamen, aždaja koje su kijale u dimu. I među ovim čudovištima koja je ovako probudio iz njihova mrtvoga sna ovaj plamen, ovaj žagor, bilo je jedno koje je išlo i koje je s vremena na vreme prolazilo ispred raspaljene lomače, kao slepi miš ispred svećnjaka.“
Igo je bio jedan od najistaknutijih predstavnika romantizma u književnosti. Taj pravac, nastao prvenstveno kao reakcija na klasicizam, protivi se traženju inspiracije i tema u antici, naglašava važnost individualne interpretacije i duboku vezu imaginacije i emocije. Iako se pridržavao većine smernica novog umetničkog trenda, Igo je verovao da nema opravdanog razloga da se ne piše o prošlosti. Kao strasni ljubitelj gotske umetnosti i arhitekture i neko ko se ozbiljno bavio izučavanjem srednjovekovnog hrišćanstva, odlučio je da radnju romana smesti u srednji vek i da centralnu ulogu poveri svojoj omiljenoj građevini. Trebalo bi napomenuti da naslov Igoove knjige na francuskom glasi „Notre-Dame de Paris – 1482“ („Bogorodičina crkva u Parizu – 1482“) i da pisac nije bio nimalo zadovoljan engleskim prevodom naslova „The Hunchback of Notre-Dame“ („Grbavac iz Bogorodičine crkve“), koji je pažnju sa katedrale preusmerio na Kvazimoda.
Kao jednog od vodećih boraca za reformu francuskog društva, Igoa su naročito pogađale klasne razlike i duboki jaz koji je postojao između bogatih i siromašnih slojeva stanovništva. Snažno se zalagao za republikansko uređenje, a u „Bogorodičinoj crkvi“ može se pronaći priličan broj uverljivih ilustracija socijalnog nesklada između pripadnika sveštenstva, plemstva i „trećeg staleža“ (majstora, zanatlija, intelektualaca). Svaki junak ove knjige je ili siroče ili je tako odgajan. Ta činjenica i upad mase u Notr Dam u ovoj knjizi služe kao nagoveštaj događaja koji će razoriti dušu Francuske tokom revolucije 1789. godine.
„Bogorodičina crkva u Parizu“ je i roman o usudu i sudbini. Njegovi junaci ne veruju u slobodnu volju, već u silu vodilju, sudbinu koju ni u dobru ni u zlu ne mogu izbeći. Siroti Pjer Grengoar veruje da ga je sudbina celog života vodila Esmeraldi, arhiđakon Frolo je ubeđen da mu je suđeno da je voli. Njihova vera u moć sudbine majstorski je dočarana fascinantnom i zastrašujućom scenom u kojoj Frolo posmatra muvu koja ulazi u paukovu mrežu.
Junaci romana su kompleksni i poseduju izuzetnu dubinu. Lik Kvazimoda je pun kontrasta. Iako otelovljenje čistote i nevinosti, on je u toj meri fizički deformisan da jedva podseća na ljudsko biće. Iako su zvona Notr Dama njegova najveća ljubav, on je zapravo gluv. Iako ga stanovnici preziru, bez njega se ne bi oglašavala zvona čiji zvuk toliko vole. Moglo bi se reći da pisac koristi Kvazimoda kao metaforu za ovu crkvu i Pariz kao takav. U vreme kada je Igo pisao roman, Bogorodičina crkva nije bila ni nalik velelepnoj katedrali koju danas poznajemo. Stara građevina se doslovno raspadala, a stanovnici Pariza nisu marili za njenu sudbinu. Njen spoljašnji izgled nije bio nimalo privlačan, ali njeno srce je, kao i Igoov Kvazimodo, zračilo vrlinom i lepotom.
Ni arhiđakon Frolo, antagonista romana, u dubini duše nije loša osoba. Reč je o nekome iz koga s vremena na vreme isijavaju stvarno saosećanje i ljudskost. Duboko mu je stalo do brata, a pokazuje i veliko strpljenje pokušavajući da nauči Kvazimoda da čita i piše. Njegova slabost je Esmeralda. Da nije ušla u njegov život, mogao je biti dobar, poštovan i velikodušan čovek, ali opčinjenost tom devojkom ga u potpunosti menja i dehumanizuje.
„Bogorodičina crkva u Parizu“ je roman koji se može čitati samo zbog tragične ljubavne priče, ali zagrebemo li nešto dublje, otkrićemo izuzetan potencijal kombinovanja romantičarskih stremljenja sa događajima iz prošlosti i snagu sa kojom ljudska mašta proizvodi lepotu i strast koje će trajati večno.
Izvor: literarycornercafe.blogspot.com
Prevod: Jelena Tanasković
Frolo i Kvazimodo pri povratku u katedralu sreću još tri osobe koje će odigrati važnu ulogu u ovoj tragičnoj priči o neprolaznoj ljubavi i izdaji. Jedna od njih je Esmeralda, ulična igračica koja svojom lepotom izaziva prezir drugih žena, a muškarce navodi da se odreknu čak i vere. Kada je arhiđakon i Kvazimodo napadnu na ulici, Grengoar pokušava da joj pomogne. Frolo uspeva da pobegne, a Kvazimoda hapsi kapetan Febus de Šatoper.
Esmeralda spasava Grengoarov život pristankom da se uda za njega na četiri godine. Kvazimoda, međutim, ništa ne može da spase od odlaska na turobni Grevski trg, mučilište nad kojim večito lebdi avet smrti. Na njegove vapaje ne reaguje niko sve dok mu Esmeralda ne prinese vode za piće. Od tog trenutka životi i sudbine Kvazimoda i Esmeralde biće neraskidivo povezani. U nastavku romana, Frolo se okreće crnoj magiji kako bi naveo Esmeraldu da se zaljubi u njega; Febus, očaran Esmeraldinom lepotom i strastvenom prirodom, želi da je zavede; a Kvazimodo čini sve što je u njegovoj moći da je spase. Tragični završetak priče zrači posebnom lepotom i pokazuje da ljubav, iako ne može da prevaziđe baš sve životne prepreke, ne uzmiče čak ni pred smrću.
Viktor Igo rođen je 1802. godine, u svitanje Napoleonovog carstva, i bio je zagriženi zagovornik republike. Na njegovo književno stvaralaštvo u najvećoj meri su uticala društvena i politička zbivanja doba u kome je živeo. Katedralu posvećenu Bogorodici smatrao je srcem Pariza, a sam grad i ta veličanstvena građevina u njegovoj priči igraju toliko važnu ulogu, da bi se slobodno mogli tretirati kao zasebni likovi. Do susreta sa Esmeraldom, u Kvazimodovom životu ne postoji druga ljubav do one prema zvonima katedrale. Sa njenih zvonika u stanju je da posmatra grad koji se neprestano menja i raste. Notr Dam je srce Pariza i srce Igoove knjige. On je opisuje kompleksnom, fluidnom prozom koja je istovremeno i neponovljivo lepa i zastrašujuća:
„Usled nemirne svetlosti plamena činilo se čoveku da se kreću. Tu je bilo guja koje kao da su se smejale, čudovišta koja su kevtala, salamandara koje su duvale plamen, aždaja koje su kijale u dimu. I među ovim čudovištima koja je ovako probudio iz njihova mrtvoga sna ovaj plamen, ovaj žagor, bilo je jedno koje je išlo i koje je s vremena na vreme prolazilo ispred raspaljene lomače, kao slepi miš ispred svećnjaka.“
Igo je bio jedan od najistaknutijih predstavnika romantizma u književnosti. Taj pravac, nastao prvenstveno kao reakcija na klasicizam, protivi se traženju inspiracije i tema u antici, naglašava važnost individualne interpretacije i duboku vezu imaginacije i emocije. Iako se pridržavao većine smernica novog umetničkog trenda, Igo je verovao da nema opravdanog razloga da se ne piše o prošlosti. Kao strasni ljubitelj gotske umetnosti i arhitekture i neko ko se ozbiljno bavio izučavanjem srednjovekovnog hrišćanstva, odlučio je da radnju romana smesti u srednji vek i da centralnu ulogu poveri svojoj omiljenoj građevini. Trebalo bi napomenuti da naslov Igoove knjige na francuskom glasi „Notre-Dame de Paris – 1482“ („Bogorodičina crkva u Parizu – 1482“) i da pisac nije bio nimalo zadovoljan engleskim prevodom naslova „The Hunchback of Notre-Dame“ („Grbavac iz Bogorodičine crkve“), koji je pažnju sa katedrale preusmerio na Kvazimoda.
Kao jednog od vodećih boraca za reformu francuskog društva, Igoa su naročito pogađale klasne razlike i duboki jaz koji je postojao između bogatih i siromašnih slojeva stanovništva. Snažno se zalagao za republikansko uređenje, a u „Bogorodičinoj crkvi“ može se pronaći priličan broj uverljivih ilustracija socijalnog nesklada između pripadnika sveštenstva, plemstva i „trećeg staleža“ (majstora, zanatlija, intelektualaca). Svaki junak ove knjige je ili siroče ili je tako odgajan. Ta činjenica i upad mase u Notr Dam u ovoj knjizi služe kao nagoveštaj događaja koji će razoriti dušu Francuske tokom revolucije 1789. godine.
„Bogorodičina crkva u Parizu“ je i roman o usudu i sudbini. Njegovi junaci ne veruju u slobodnu volju, već u silu vodilju, sudbinu koju ni u dobru ni u zlu ne mogu izbeći. Siroti Pjer Grengoar veruje da ga je sudbina celog života vodila Esmeraldi, arhiđakon Frolo je ubeđen da mu je suđeno da je voli. Njihova vera u moć sudbine majstorski je dočarana fascinantnom i zastrašujućom scenom u kojoj Frolo posmatra muvu koja ulazi u paukovu mrežu.
Junaci romana su kompleksni i poseduju izuzetnu dubinu. Lik Kvazimoda je pun kontrasta. Iako otelovljenje čistote i nevinosti, on je u toj meri fizički deformisan da jedva podseća na ljudsko biće. Iako su zvona Notr Dama njegova najveća ljubav, on je zapravo gluv. Iako ga stanovnici preziru, bez njega se ne bi oglašavala zvona čiji zvuk toliko vole. Moglo bi se reći da pisac koristi Kvazimoda kao metaforu za ovu crkvu i Pariz kao takav. U vreme kada je Igo pisao roman, Bogorodičina crkva nije bila ni nalik velelepnoj katedrali koju danas poznajemo. Stara građevina se doslovno raspadala, a stanovnici Pariza nisu marili za njenu sudbinu. Njen spoljašnji izgled nije bio nimalo privlačan, ali njeno srce je, kao i Igoov Kvazimodo, zračilo vrlinom i lepotom.
Ni arhiđakon Frolo, antagonista romana, u dubini duše nije loša osoba. Reč je o nekome iz koga s vremena na vreme isijavaju stvarno saosećanje i ljudskost. Duboko mu je stalo do brata, a pokazuje i veliko strpljenje pokušavajući da nauči Kvazimoda da čita i piše. Njegova slabost je Esmeralda. Da nije ušla u njegov život, mogao je biti dobar, poštovan i velikodušan čovek, ali opčinjenost tom devojkom ga u potpunosti menja i dehumanizuje.
„Bogorodičina crkva u Parizu“ je roman koji se može čitati samo zbog tragične ljubavne priče, ali zagrebemo li nešto dublje, otkrićemo izuzetan potencijal kombinovanja romantičarskih stremljenja sa događajima iz prošlosti i snagu sa kojom ljudska mašta proizvodi lepotu i strast koje će trajati večno.
Izvor: literarycornercafe.blogspot.com
Prevod: Jelena Tanasković
