Prikaz romana „Biser koji je slomio školjku“
Kako izbeći život koji je trebalo da bude vaša sudbina? Kako se boriti protiv kulture koja je u stanju da vas zakopa toliko da svakoga dana proklinjete dan kada ste se rodili?
Prvi roman Nadije Hašimi „Biser koji je slomio školjku“ daje nam odgovore na neka od ovih zbunjujućih pitanja. Roman nam nudi dve priče. Radnja smeštena u Avganistanu, ispituje probleme dve žene koje su živele u različito vreme – sto godina razlike između njih. Rahima, dete-nevesta, glavni je pripovedač. Hala Šejma, njena obogaljena tetka, njena je jedina veza sa pretkinjom, Bibi Šekibom, čije priče održavaju devojčicu koja mora da odraste prebrzo, boreći se s naopakom sudbinom.
Roman daje pravi uvid u zakone, običaje i tradiciju ove zemlje. Knjiga nas upoznaje sa ženama čijim životima upravljaju muškarci koji se vremenom pretvaraju u monstrume u ratom razorenoj zemlji. Većina ovih muškaraca ima „mnogo žena i opijum da iskale svoj bes“. Kako jedna od junakinja u knjizi kaže: „Kao da uživa kad započnem borbu. Nije trebalo da se iznenađujem. Ipak je on bio ratnik.“
„Biser koji je slomio školjku“ je tragična priča o tome kako biti devojčica u Avganistanu, posebno na selu, ne znači apsolutno ništa. Jer devojčice su predodređene samo da ih prebace iz jedne u drugu kuću.
Ovo je priča o neprihvatljivim deformitetima, gde žene tretiraju sopstvenu vrstu kao prljavštinu kako bi opravdale nečovečnost svojih muževa. Prikazuje nam priču o Rahimi, bači-poš (devojčica koja je pretvorena u dečaka kako bi pomogla svom domaćinstvu dok ne stasa za brak), koja pokušava da uči iz problema Bibi Šekibe kako da prebrodi sopstvenu sudbinu kada izgubi sve. „Bila sam devojčica, a onda više ne. Bila sam bača-poš, a onda više ne. Bila sam kći, a onda više ne. Bila sam majka, a onda više ne. Samo što bih se prilagodila, nešto bi se promenilo. Promenila bih se ja. Ova poslednja promena bila je i najgora“, kaže Rahima.
Između ove dve priče, postoji glas smisla i razumevanja – hala Šejma je prisutna u celom romanu. Ona je zrak nade u vremenu kada mnoge žene – kojima je zabranjeno da se školuju i imaju svoje mišljenje – provode živote u patnji nasilja sve do smrti.
Za nekoga ko prvi put objavljuje knjigu, Hašimi u najvećoj meri uspeva da zadrži nit priče. Međutim, dijalozi su pomalo slabi i knjizi treba još jedan krug uređivanja. Obožavaoci Haleda Hoseinija će biti zadovoljni što čuju ovakvu verziju ženske priče.
Izvor: tribune.com.pk
Prvi roman Nadije Hašimi „Biser koji je slomio školjku“ daje nam odgovore na neka od ovih zbunjujućih pitanja. Roman nam nudi dve priče. Radnja smeštena u Avganistanu, ispituje probleme dve žene koje su živele u različito vreme – sto godina razlike između njih. Rahima, dete-nevesta, glavni je pripovedač. Hala Šejma, njena obogaljena tetka, njena je jedina veza sa pretkinjom, Bibi Šekibom, čije priče održavaju devojčicu koja mora da odraste prebrzo, boreći se s naopakom sudbinom.
Roman daje pravi uvid u zakone, običaje i tradiciju ove zemlje. Knjiga nas upoznaje sa ženama čijim životima upravljaju muškarci koji se vremenom pretvaraju u monstrume u ratom razorenoj zemlji. Većina ovih muškaraca ima „mnogo žena i opijum da iskale svoj bes“. Kako jedna od junakinja u knjizi kaže: „Kao da uživa kad započnem borbu. Nije trebalo da se iznenađujem. Ipak je on bio ratnik.“
„Biser koji je slomio školjku“ je tragična priča o tome kako biti devojčica u Avganistanu, posebno na selu, ne znači apsolutno ništa. Jer devojčice su predodređene samo da ih prebace iz jedne u drugu kuću.
Ovo je priča o neprihvatljivim deformitetima, gde žene tretiraju sopstvenu vrstu kao prljavštinu kako bi opravdale nečovečnost svojih muževa. Prikazuje nam priču o Rahimi, bači-poš (devojčica koja je pretvorena u dečaka kako bi pomogla svom domaćinstvu dok ne stasa za brak), koja pokušava da uči iz problema Bibi Šekibe kako da prebrodi sopstvenu sudbinu kada izgubi sve. „Bila sam devojčica, a onda više ne. Bila sam bača-poš, a onda više ne. Bila sam kći, a onda više ne. Bila sam majka, a onda više ne. Samo što bih se prilagodila, nešto bi se promenilo. Promenila bih se ja. Ova poslednja promena bila je i najgora“, kaže Rahima.
Između ove dve priče, postoji glas smisla i razumevanja – hala Šejma je prisutna u celom romanu. Ona je zrak nade u vremenu kada mnoge žene – kojima je zabranjeno da se školuju i imaju svoje mišljenje – provode živote u patnji nasilja sve do smrti.
Za nekoga ko prvi put objavljuje knjigu, Hašimi u najvećoj meri uspeva da zadrži nit priče. Međutim, dijalozi su pomalo slabi i knjizi treba još jedan krug uređivanja. Obožavaoci Haleda Hoseinija će biti zadovoljni što čuju ovakvu verziju ženske priče.
Izvor: tribune.com.pk
