Prikaz romana „Besmrtnost“ Milana Kundere
Poznavaoci Kunderinog dela kažu za „Besmrtnost“: „Ako je ovo prva Kunderina knjiga koju ćete pročitati, onda vam zavidimo. Ovo je najkunderskiji od svih njegovih romana. Ili ćete ga obožavati ili mu se više nećete vraćati. Ali da biste to saznali, morate prvo da ga pročitate!“
„Besmrtnost“ je povremeno isuviše dopadljiva i previše zaranja u pop sociologiju, ali je istovremeno vrlo bogata i prefinjena. Kroz sedam poglavlja koja su, na prvi pogled, različita, nelinearnim pripovedanjem, sklapa se celovita slika. Tačnije, Milan Kundera razvija nekoliko sveobuhvatnih misli o modernom svetu, o samoći, jedinstvu ljudskog bića, književnom zadatku… A u pozadini toga, kritika savremene zapadne civilizacije. Zrela knjiga u kojoj se ideje neprimetno ulančavaju, a rečenice vode iz jedne misli u drugu, držeći čitaočevu pažnju.
Umešno građenje duboko jedinstvenog dela nije dato svim piscima. Ali Kunderi jeste.
Šta je, u današnje vreme, besmrtnije od ovog razmišljanja:
„Ukoliko živimo s ljudima, nismo ništa drugo nego ono za šta nas ljudi smatraju. Misliti na to kako nas drugi vide i truditi se da naša slika bude što simpatičnija smatra se za vrstu pretvaranja ili lažne igre. Ali zar postoji neki direktan dodir između mog i njihovog ja bez posredstva očiju? Zar je ljubav zamisliva bez toga da bojažljivo pratimo našu sliku u mislima voljenog? U trenutku kada se više ne interesujemo kako nas vidi onaj koga volimo, to znači da ga ne volimo.“
Ili pak:
„'Život je borba'“ jeste rečenica koja je morala zvučati, kada je prvi put izgovorena, kao melanholičan i rezigniran uzdah. Naš vek optimizma i masakara učinio je da ta strašna rečenica zvuči kao slatka pesma. Kazaćete da je boriti se protiv nekoga možda strašno, ali boriti se za nešto je plemenito i lepo. Da, lepo je nastojati na sreći (ljubavi, pravednosti i tako dalje), ali ako ste zavoleli da to nastojanje označavate rečju borba, to znači da se iza vašeg plemenitog nastojanja skriva želja da nekoga bacite na kolena. Borba za nešto je uvek povezana s borbom protiv i tokom borbe se na predlog za uvek zaboravi.“
Kunderino umeće ima dva neosporna kvaliteta: neprestano meša „veliku“ istoriju sa „malom“ (događaje iz evropske istorije u poslednja dva veka sa svakodnevnim pariskim životom) i to tako da jedna osvetljava drugu; i neverovatnu lakoću da iz jedne konkretne scene izvuče škakljivu ideju, ili pak iz neočekivane scene filozofsku refleksiju. Magično, zar ne?
Savremeni francuski pisci zavide češkom autoru koga je literarni Pariz odavno prisvojio. Zavide mu na savršenoj rečenici, na stilu pisanja, na temama, a mi ćemo biti slobodni da kažemo: na njegovom pogledu na sve one društvene fenomene koji su bolno upadljivi u francuskom društvu a o kojima Francuzi retko pišu. A i kada to čine, njihovu literaturu ne odlikuje ovako maestralan prozni izraz i ovako prefinjen analitički izraz.
„Besmrtnost“ je književni podvig izuzetnog pisca. Oni koji vole vrhunsku književnost uživaće. Beskrajno.
„Besmrtnost“ je povremeno isuviše dopadljiva i previše zaranja u pop sociologiju, ali je istovremeno vrlo bogata i prefinjena. Kroz sedam poglavlja koja su, na prvi pogled, različita, nelinearnim pripovedanjem, sklapa se celovita slika. Tačnije, Milan Kundera razvija nekoliko sveobuhvatnih misli o modernom svetu, o samoći, jedinstvu ljudskog bića, književnom zadatku… A u pozadini toga, kritika savremene zapadne civilizacije. Zrela knjiga u kojoj se ideje neprimetno ulančavaju, a rečenice vode iz jedne misli u drugu, držeći čitaočevu pažnju.
Umešno građenje duboko jedinstvenog dela nije dato svim piscima. Ali Kunderi jeste.
Šta je, u današnje vreme, besmrtnije od ovog razmišljanja:
„Ukoliko živimo s ljudima, nismo ništa drugo nego ono za šta nas ljudi smatraju. Misliti na to kako nas drugi vide i truditi se da naša slika bude što simpatičnija smatra se za vrstu pretvaranja ili lažne igre. Ali zar postoji neki direktan dodir između mog i njihovog ja bez posredstva očiju? Zar je ljubav zamisliva bez toga da bojažljivo pratimo našu sliku u mislima voljenog? U trenutku kada se više ne interesujemo kako nas vidi onaj koga volimo, to znači da ga ne volimo.“
Ili pak:
„'Život je borba'“ jeste rečenica koja je morala zvučati, kada je prvi put izgovorena, kao melanholičan i rezigniran uzdah. Naš vek optimizma i masakara učinio je da ta strašna rečenica zvuči kao slatka pesma. Kazaćete da je boriti se protiv nekoga možda strašno, ali boriti se za nešto je plemenito i lepo. Da, lepo je nastojati na sreći (ljubavi, pravednosti i tako dalje), ali ako ste zavoleli da to nastojanje označavate rečju borba, to znači da se iza vašeg plemenitog nastojanja skriva želja da nekoga bacite na kolena. Borba za nešto je uvek povezana s borbom protiv i tokom borbe se na predlog za uvek zaboravi.“
Kunderino umeće ima dva neosporna kvaliteta: neprestano meša „veliku“ istoriju sa „malom“ (događaje iz evropske istorije u poslednja dva veka sa svakodnevnim pariskim životom) i to tako da jedna osvetljava drugu; i neverovatnu lakoću da iz jedne konkretne scene izvuče škakljivu ideju, ili pak iz neočekivane scene filozofsku refleksiju. Magično, zar ne?
Savremeni francuski pisci zavide češkom autoru koga je literarni Pariz odavno prisvojio. Zavide mu na savršenoj rečenici, na stilu pisanja, na temama, a mi ćemo biti slobodni da kažemo: na njegovom pogledu na sve one društvene fenomene koji su bolno upadljivi u francuskom društvu a o kojima Francuzi retko pišu. A i kada to čine, njihovu literaturu ne odlikuje ovako maestralan prozni izraz i ovako prefinjen analitički izraz.
„Besmrtnost“ je književni podvig izuzetnog pisca. Oni koji vole vrhunsku književnost uživaće. Beskrajno.
Autor: Milan Kundera
