Proza Enesa Halilovića, uključujući i prva dva romana „Ljudi bez grobova“ i „Ako dugo gledaš u ponor“, od onih je koje autentičnost ljudskog postojanja predstavljaju bez poze, ne zatrpavajući tekst neumerenim intelektualizmom. Život je nedostižan u svojoj surovosti, kao i u lepoti, dobroti i istini, a pisac ga vešto jezički oblikuje i u svom trećem romanu „Bekos“, smešta u jednostavnu i autentičnu romanesknu formu.

Na samom početku suočavamo se sa kratkim nazivom romana – Bekos, čije će nam se značenje otkriti u drugom delu knjige. Zatim ostajemo zatečeni jednostavnošću pripovedanja. Taj osećaj drži pažnju sve dok se u jednom trenutku ne nagomilaju brojne i teške priče, a to će u čitanju zahtevati veću usredsređenost na junake i povezanost njihovih sudbina. Kompoziciju romana čini troglasje psihijatra Piloreta, glumca Lemeza i Martina, Pilaretovog prijatelja i kolege. Sve tri ispovesti su audio-snimci poslati piscu da ih objedini.

Prvi glas pripada psihijatru Piloreti, koji šalje audio-snimak Martinu i obaveštava ga o svom iskustvu povratka na Peštersku visoravan da bi sahranio oca, o teskobi prazne kuće i nedefinisanih sećanja. Iz te priče naslućuju se promene koje će trajno uticati na njegovu percepciju realnosti i perspektivu budućih stremljenja.

Druga pripovest ispričana psihijatru Martinu, glasom glumca Lemeza, upućena je na adresu prijatelja i kolege Pilorete. Taj glas je najsloženiji upravo zbog toga što govori faktografskim, gotovo neutralnim jezikom o najstrašnijim događanjima, pojedinačnim sudbinama, društvenom sunovratu i moralnim padovima aktera tih dešavanja. Nema nevinih, a krivica traži iskupljenje i dobija ga na način podjednako brutalan, kao što je i sam čin zločina, prevare i laži. U taj pakleni krug ulaze svi, s namerom ili bez nje.

Upravo psihijatar Martin u svom iskazu kolegi Piloreti napominje vrlo važnu činjenicu da nedostatak karaktera i morala može bez jasne svesne namere počinitelja zločina od čoveka da stvori bezosećajno biće koje srlja u pad neutrališući prolivenu krv i teška sećanja:

Možda je na osnovu ovog citata najzanimljiviji deo romana, kada je reč o povezanosti faktografije i književne tradicije, onaj u kome kroz Lemezov lik neodoljivo prosijava lik Mersoa iz Kamijevog „Stranca“. I jedan i drugi sve prihvataju onako kako jeste, bez preispitivanja, saterani u sadašnji trenutak, u jedinu istinu koja im preostaje, a to je da se ne treba ničemu nadati, jer ništa ne može ni da se promeni, da se živi samo danas, u životu koji imaš ma kakav da je. Ni Lemez ni Merso nisu tragični herojski likovi, niti klasični zločinci, već živi svedoci duševne pustoši i prepuštenosti isključivo instiktima. Nema druge izvesnosti niti utehe osim te istine.

Naivni i otuđeni, usamljeni Lemez, žrtva je te i takve istine, kao i svojih prećutkivanja one prave koja traži odmazdu. On ulazi u zločine, ubija bez mnogo razmišljanja, naučen od malih nogu da je najteže onome „ko padne čoveku pod zube“, gde svakog časa negde šikne krv na zemlju. Ili lisica napadne kokoši ili vuk ovce, ili mečka zakolje vola, ili čovjek ubije čovjeka. Čovek se, dakle, ne menja, njegova ćud se samo maskira i pokazuje u različitim oblicima.

U romanu je sugestivno i precizno prikazan mehanizam prihvatanja neminovnosti, bez lične i kolektivne odgovornosti, pošasti koja se širi kroz vreme i prostor, kroz živote pojedinaca i društva usložnjavajući pad u kriminal, nepravdu i bezakonje.

Čak i psihijatar Martin, u trećem delu knjige, govoreći o svom odnosu prema Caci, Lemezovoj sestri, kaže:

Martin ovom izjavom ukazuje na egzistencijalnu teskobu u okruženju koje zatrpava, a potom otkopava svoje nesreće, zablude i nemoć.

Halilović oprezno eksperimentiše formom i jezikom. Stil je namerno pojednostavljen da ne bi nadjačao smisao. U tom jeziku ne mogu se naći reči osude ili hvale, samo suočavanje istina i njihovih posledica. Na taj način pripovest koja se razvija na samoj ivici ponora između dobra i zla postaje otvorena struktura u kojoj kreativnu i nemalu ulogu dobija i čitalac; dat mu je prostor za sopstvena promišljanja.

Suština „Bekosa“ i onoga što nam prenosi, daleko je iznad ekscentričnih manira pisanja. Čitalac, ukoliko je i sam iskren i otvoren prema delu, može to i te kako da oseti. Kada zatvori poslednju stranicu ovog romana, kao da je proživeo više života u jednom kratkom vremenskom periodu.

Jer pisac nam, kao četvrti glavni lik, velikodušno, ne štedeći sebe u naporu da prikaže sve strane ljudskog karaktera, ali i ne osuđujući svoje junake, govori o tome kako i koliko poznaje Čoveka, promenljivost njegove duše i nepostojanost morala. „Bekos“, i pored sve tragičnosti, nije lišen gorkog humora, naročito u opisima iskustava glumca Lemeza, koji ne glumi već pozira u porno filmovima ili sa nepoznatog broja od svojih nalogodavaca iz kriminalnog miljea dobija poruke o nelegalnim isporukama, a jedna od njih je: „Dragi, zašto se ne javljaš.“

Nada koju pisac, uprkos svemu, nudi čitaocu, nalazi se u naslovu, kao i u završnom delu romana, koji sugeriše da i posle potpunog civilizacijskog sunovrata postoji mogućnost da ljudska vrsta krene iz početka tako što će se vratiti zemljoradnji, gajenju pšenice, mešenju hleba, koji ima značajnu ulogu u evoluciji i životu čoveka i nema naroda koji nisu poznavali hleb u raznim oblicima.

Otud i Herodotova priča o Psametihovom eksperimentu sa dva novorođena deteta u čijem prisustvu pastir, njihov staratelj, dve godine nije progovorio ni reč. Deci su dovodili koze da se hrane njihovim mlekom, ostajala su sama, a kada je posle dve godine pastir ušao u kuću, oba deteta su raširila ruke i povikala: „Bekos“, što na frigijskom znači hleb.

Pouka ove priče jeste da osim što čovek naprosto mora progovoriti, činjenica da povratak zemlji i tradiciji, prirodnom mestu njegovog fizičkog i mentalnog opstanka, uvek postoji kao mogućnost spasa. Jer, kao što je u romanu napisano: „Njiva je starija od svake države. Biti nomad: to znači biti svuda. Ne biti nomad: znači saditi biljke – to je ideja da će čovjek kada spušta sjeme biti na istom mjestu kada i plodove bere.“

U sadašnjem trenutku romana za psihijatre, Piloretu i Martina, posle Lemezovog priznanja, jedino rešenje je bekstvo. Piloreta odlazi u Nemačku, Martin petsto kilometara od norveškog kopna, tamo gde sve zemlje ostavljaju svoje biljne vrste kako bi od preteće kataklizme sačuvale seme novog života.

Taj deo pripada trećem glasu, glasu psihijatra Martina koji šalje audio-snimak prijatelju i kolegi Piloreti. Na samom kraju „Bekosa“ vidimo i čujemo Martina koji kaže:

I to je uokvirena slika u koju svako od nas može da stavi svoj portret, a koja govori da je čovek bio, ostao i biće nepoznanica samom sebi i drugima i ne postoji način da se to izbegne, jer istina je da se ljudska priroda prerušava i obelodanjuje novim i drugačijim objavama svoje suštine, u životu i umetnosti.

Zato su ovakve knjige važne i potrebne u današnjem vremenu ubrzanog urušavanja ljudskosti, nedostatka duhovne vertikale i levitiranja između informacija i svog, sve većeg straha od sebe, drugih i budućnosti.
Nije preterano reći ni da nas Enes Halilović preko romana „Bekos“ uvodi u moralno minsko polje, čistilište za junake i čitaoce prinuđene da se suoče sa neuhvatljivom definicijom normalnosti.

Autor: Ljiljana Gajović
Izvor: knjigovanje.weebly.com