Prikaz romana Andreja Makina „Francusko zaveštanje“
Da je roman „Francusko zaveštanje“ Andreja Makina (Krasnojarsk, 1957) delo u kome nam je trajno zaveštano ono što oplemenjuje, što osvetljava najbolje i ohrabruje najranjivije u našem biću, ovdašnji čitaoci mogli su se uveriti zahvaljujući prevodu Anđe Petrović koji je prvi put objavljen 1996. godine. Ostvarenje nagrađeno najznačajnijim priznanjima na frankofonom području, nakon niza izdanja koja su objavile Srpska književna zadruga i Paideia, nedavno je objavila i Izdavačka kuća Laguna, čime će publika koja visoko vrednuje stvaralaštvo ovog francuskog pisca ruskog porekla, i na našim prostorima zasigurno postati još brojnija.
Time će se, neosporno, umnožavati i sasvim različita čitanja priče o odrastanju usamljenog i ranjivog dečaka, koji se, u besputnom mestu na granici sa nepreglednim prostranstvima prelepog i strašnog Sibira, saživljava sa nostalgičnim pričama svoje bake Šarlote Lemonije, poreklom Francuskinje. Njene bajkovite, kroz jezik i vreme proceđene uspomene iz daleke domovine, gde je početkom dvadesetog veka stasavala među prefinjenim ljudima, u svakovrsnom obilju i spokojnoj atmosferi, postaju za preosetljivog mališana koje će izrasti u suptilnog i darovitog mladića, snažnije, prisutnije i upečatljivije od okruženja u kome živi. Da uobrazilja bude snažnija od svih utisaka koji dolaze iz dečakove svakodnevice, na poseban način, uz pripovedanje bake koja detinjstvo svojih unuka obasjava samim svojim prisustvom, doprineće i kovčeg sa isečcima iz francuske štampe, koji je iz Grada svetlosti nekim čudom dospeo u uspavanu zemlju i ostao neoštećen, uprkos daljinama, uprkos teškim vremenima u kojima su ljudi netragom nestajali zbog pogrešno izgovorene reči, zbog porekla, a najčešće – bez ikakvog razloga.
„Francusko zaveštanje“ Andreja Makina moguće je, u zavisnosti od onoga što nas je najdublje dotaklo, pročitati kao roman o tragičnim sudbinama ljudi zahvaćenih istorijskim vrtlogom i kao sagu o porodicama koje su društvene okolnosti zauvek razdvojile. Takođe, moguće je doživeti ovaj roman kao delo o dubokoj podvojenosti junaka koji su poreklom iz jedne kulture, a život provode u hiljadama kilometara dalekoj zemlji čija civilizacija počiva na sasvim drugačijem nasleđu i načelima. Priča o mladom čoveku koji traži mesto kome pripada i koje mu pripada, snažno čeznući da bude shvaćen i voljen, može se tumačiti kako u kontekstu alteriteta, obitavanja u graničnom prostoru, tako i sa stanovišta neprekidne protivurečnosti između Zapada i Istoka, ali i oštrog kontrasta između realnosti i snova.
Ukoliko ovo ostvarenje, ispripovedano s prividnom lakoćom, stilom koji je na tragu značajnih prethodnika i iz ruske i iz francuske književnosti, i mi sami budemo čitali u više navrata, a ono to istinski zaslužuje, u različitim razdobljima, u raznim životnim i čitalačkim okolnostima, najverovatnije ćemo ga uvek doživeti na novi, možda i sasvim drugačiji način. Ono što, skoro sasvim sigurno, ostaje nepromenjeno pri svakom novom iščitavanju „Francuskog zaveštanja“ jeste uverenost da nas Makinovo delo čini saosećajnijim i mudrijim nego što smo bili pre časova koje smo proveli nadneti nad njegove stranice.
Autor: Olivera Nedeljković
Time će se, neosporno, umnožavati i sasvim različita čitanja priče o odrastanju usamljenog i ranjivog dečaka, koji se, u besputnom mestu na granici sa nepreglednim prostranstvima prelepog i strašnog Sibira, saživljava sa nostalgičnim pričama svoje bake Šarlote Lemonije, poreklom Francuskinje. Njene bajkovite, kroz jezik i vreme proceđene uspomene iz daleke domovine, gde je početkom dvadesetog veka stasavala među prefinjenim ljudima, u svakovrsnom obilju i spokojnoj atmosferi, postaju za preosetljivog mališana koje će izrasti u suptilnog i darovitog mladića, snažnije, prisutnije i upečatljivije od okruženja u kome živi. Da uobrazilja bude snažnija od svih utisaka koji dolaze iz dečakove svakodnevice, na poseban način, uz pripovedanje bake koja detinjstvo svojih unuka obasjava samim svojim prisustvom, doprineće i kovčeg sa isečcima iz francuske štampe, koji je iz Grada svetlosti nekim čudom dospeo u uspavanu zemlju i ostao neoštećen, uprkos daljinama, uprkos teškim vremenima u kojima su ljudi netragom nestajali zbog pogrešno izgovorene reči, zbog porekla, a najčešće – bez ikakvog razloga.
„Francusko zaveštanje“ Andreja Makina moguće je, u zavisnosti od onoga što nas je najdublje dotaklo, pročitati kao roman o tragičnim sudbinama ljudi zahvaćenih istorijskim vrtlogom i kao sagu o porodicama koje su društvene okolnosti zauvek razdvojile. Takođe, moguće je doživeti ovaj roman kao delo o dubokoj podvojenosti junaka koji su poreklom iz jedne kulture, a život provode u hiljadama kilometara dalekoj zemlji čija civilizacija počiva na sasvim drugačijem nasleđu i načelima. Priča o mladom čoveku koji traži mesto kome pripada i koje mu pripada, snažno čeznući da bude shvaćen i voljen, može se tumačiti kako u kontekstu alteriteta, obitavanja u graničnom prostoru, tako i sa stanovišta neprekidne protivurečnosti između Zapada i Istoka, ali i oštrog kontrasta između realnosti i snova.
Ukoliko ovo ostvarenje, ispripovedano s prividnom lakoćom, stilom koji je na tragu značajnih prethodnika i iz ruske i iz francuske književnosti, i mi sami budemo čitali u više navrata, a ono to istinski zaslužuje, u različitim razdobljima, u raznim životnim i čitalačkim okolnostima, najverovatnije ćemo ga uvek doživeti na novi, možda i sasvim drugačiji način. Ono što, skoro sasvim sigurno, ostaje nepromenjeno pri svakom novom iščitavanju „Francuskog zaveštanja“ jeste uverenost da nas Makinovo delo čini saosećajnijim i mudrijim nego što smo bili pre časova koje smo proveli nadneti nad njegove stranice.
Autor: Olivera Nedeljković
