Prikaz romana „Anansijevi momci“: Gejmenov čarobni univerzum
Aktuelne skandale na stranu (jer bartovski se držimo toga da je autor ipak mrtav), nema puno savremenih pisaca kao što je Nil Gejmen (1960): kada je u formi – a u „Anansijevim momcima“ to je najraspoloženiji Gejmen kog možemo zamisliti – magija počinje da radi od prve rečenice, i u njegove fantastične svetove toliko je lako verovati i ukoračiti da je teže prihvatiti da nisu stvarni nego da jesu.
„Anansijevi momci“ dele isti univerzum s „Američkim bogovima“, koji su izašli nekoliko godina ranije, samo je ovde u pitanju daleko kamernija, porodična pripovest, nasuprot epske skale prethodne knjige o bogovima u savremenom svetu. Njihove priče nisu povezane, i ove dve knjige dele samo jednog junaka, gospodina Nansija, koji baca svoju dugu senku u oba romana, mada se sam pojavljuje na vrlo malo stranica.
Za razliku od „Američkih bogova“ u kojima se Gejmen poigravao američkom ikonografijom i mitologijom „amerikane“, u „Anansijevi momcima“ pretežno smeštenim u savremenu Englesku, on ne ulazi toliko duboko u (de)konstrukciju velikih mitova, postavljajući ovaj put na prvo mesto zaplet i puštajući čitaoca da uživa u prostom činu pripovedanja, i u društvu uvek dopadljivih likova (čak i kada takvi možda ne bi trebalo da nam budu).
Roman prati doživljaje spetljanog, dobrodušnog računovođe koji otkriva da ima rođenog brata, koji očigledno ima moći koje ne bi trebalo da su dostupne običnom čoveku, te Debeli Čarli (koji nije zapravo debeo) odjednom mora da se nosi sa komplikovanom porodičnom dramom i svojim nemoguće harizmatičnim bratom, ali i da prihvati da svetom hodaju bogovi i druga mitska bića, kao i da je i on sam povezan sa njima.
Neverovatno je koliko priča teče lako i koliko se čini kao da Gejmen piše lako, dovoljno da skrene pažnju sa toga koliko je tekst pred nama zapravo ozbiljan – posebno je impresivno koliko neosetno ton balansira između blagog humora (i često zaista duhovitih delova) i emotivne i uzbudljive priče koja na trenutke gotovo dotiče horor, i ni u jednom trenutku ne prikazuje olako ni međuljudske drame, ni teške trenutke svojih likova.
Autor: Nastasja Pisarev
Izvor: Dnevnik
„Anansijevi momci“ dele isti univerzum s „Američkim bogovima“, koji su izašli nekoliko godina ranije, samo je ovde u pitanju daleko kamernija, porodična pripovest, nasuprot epske skale prethodne knjige o bogovima u savremenom svetu. Njihove priče nisu povezane, i ove dve knjige dele samo jednog junaka, gospodina Nansija, koji baca svoju dugu senku u oba romana, mada se sam pojavljuje na vrlo malo stranica.
Za razliku od „Američkih bogova“ u kojima se Gejmen poigravao američkom ikonografijom i mitologijom „amerikane“, u „Anansijevi momcima“ pretežno smeštenim u savremenu Englesku, on ne ulazi toliko duboko u (de)konstrukciju velikih mitova, postavljajući ovaj put na prvo mesto zaplet i puštajući čitaoca da uživa u prostom činu pripovedanja, i u društvu uvek dopadljivih likova (čak i kada takvi možda ne bi trebalo da nam budu).
Roman prati doživljaje spetljanog, dobrodušnog računovođe koji otkriva da ima rođenog brata, koji očigledno ima moći koje ne bi trebalo da su dostupne običnom čoveku, te Debeli Čarli (koji nije zapravo debeo) odjednom mora da se nosi sa komplikovanom porodičnom dramom i svojim nemoguće harizmatičnim bratom, ali i da prihvati da svetom hodaju bogovi i druga mitska bića, kao i da je i on sam povezan sa njima.
Neverovatno je koliko priča teče lako i koliko se čini kao da Gejmen piše lako, dovoljno da skrene pažnju sa toga koliko je tekst pred nama zapravo ozbiljan – posebno je impresivno koliko neosetno ton balansira između blagog humora (i često zaista duhovitih delova) i emotivne i uzbudljive priče koja na trenutke gotovo dotiče horor, i ni u jednom trenutku ne prikazuje olako ni međuljudske drame, ni teške trenutke svojih likova.
Autor: Nastasja Pisarev
Izvor: Dnevnik
