Oni koji za čitanje odaberu roman proslavljenog pisca Amosa Oza „Moj Mihael“, ubeđeni da će između njegovih korica pronaći priču koja uliva veru u snagu i preobražavajuću svemoć ljubavi, kakve su pripovedane od postanka sveta do danas, možda će ga, razočarani prvim stranicama, zauvek vratiti među nepročitane knjige. Ovaku sudbinu rukopisu na kome je mladi Oz opsesivno radio skoro u nemogućim uslovima krajem šezdesetih godina prošlog veka, prorekao je i urednik izraelske izdavačke kuće AmOved. Nadobudni urednik, i sam umnogome uslovljen brigom zbog neisplativosti objavljivanja rukopisa koji ne bi izazvali interesovanje najšireg kruga čitalaca, predložio je izmene mladom autoru koji je ovo delo, ne mogavši da se oslobodi teme koja ga je snažno zaokupljala, pisao noću i to u kupatilu, kako ne bi ometao san svojih bližnjih. Na sreću, Oz ga nije poslušao i svetska književnost je postala bogatija za književno ostvarenje čiju će istinsku vrednost ubrzo prepoznati oni ljubitelji književnosti koji od štiva traže mnogo više nego što je to radnja koja će ih opustiti i zabaviti. Prepoznajući u romanu sugestivnu priču koja se dešava mnogim parovima, čitaoci širom sveta su istinski zavoleli ovo delo. Sam autor, najznačajniji izraelski pisac, o tome je kasnije zabeležio: „Na iznenađenje izdavača, na moje lično i na iznenađenje šačice bliskih prijatelja koji su pročitali rukopis, 'Moj Mihael' je gotovo preko noći postao bestseler, koji su čitali i muškarci i žene. Skoro sto trideset hiljada primeraka prodato je u Izraelu, a još stotine hiljada primeraka kupili su čitaoci na dvadeset osam jezika u sedamdeset dva izdanja širom sveta. Možda je zaista tačno da su neke knjige univerzalne upravo zato što su lokalnog karaktera i velike upravo zato što su jednostavne. Možda.“

Prvo srpsko izdanje ovog romana, u stilski preciznom i jezički bogatom prevodu Žermen Filipović, pojavilo se u oktobru 2011. godine i do sada je steklo naklonost mnogih čitalaca koji su u njemu prepoznali istančanu psihološku dramu koja izaziva emocionalne potrese u našem biću željnom ljubavi i utehe, čineći da sami sebi postavimo suštinski važna pitanja koja, namerno ili svesno, zataškavamo. Tome doprinosi veoma autentičan, emotivan, poetičan glas kojim je ispričana ova nesvakidašnja priča za koju je književnik Artur Miler zapisao: „prekrasno delo ogromne dubine koje ćemo pamtiti kao lirsku pesmu posvećenu narodu pišćeve zemlje i kao dirljivu ljubavnu priču“. Naime, Amos Oz priču poverava Hani Gonen, studentkinji književnosti koja se, nakon kratkog poznanstva, udaje za mladog i perspektivnog geologa Mihaela. Supružnici su, ispostavlja se nakon kratkog vremena, sušte suprotnosti: muž je sistematičan, razložan, posvećen usavršavanju, ali i spreman da pruži sve od sebe da njegova mala porodica živi što bolje i zadovoljnije. On se svim svojim bićem trudi da usreći nestabilnu i impulsivnu Hanu, ali iako proučava tektonske poremećaje zemlje, ne prepoznaje i ne može da razume one dubinske potrese u najbližem biću. Mlada žena, talentovana, maštovita, labilna priroda koju svekar jednom naziva pesnikinjom koja ne piše pesme, traži više od tradicionalnog braka, predvidljivih dešavanja, jednolične svakodnevice u materijalnoj oskudici u zemlji koja je poprište stalnih sukoba. Ona želi istinski susret dva bića, ljubav koja pokreće na velike stvari, ostvarenje mladalačkih ideala. Sugestivnost kojom nam se obraća ova junakinja, pripovedajući o ljubavi koja je nestala tako da nam se čini da je nikada nije ni bilo, čini da duboko saosećamo i patimo dok ona doživljava depresivne epizode i potpuno predavanje fantaziji, iz kojih je ne može povratiti ni muževljeva privrženost niti materinska ljubav prema malenom sinu. Hanina duša se, kao posuda koja godinama stoji na grani u dvorištu i odoleva naletima vetra i kiše, odjednom sama od sebe, pod dejstvom unutarnjih korozivnih sila, prelama i pada na zemlju pred našim očima.

Autor: Olivera Nedeljković