Prikaz „Priča o stvarnom i nestvarnom“: Put u gore fantazmagore
Nakon što su zbirke „Princ vatre“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“ i „Bunar u tamnoj šumi“ već pronašle svoj put do knjižara prethodnih decenija, naš renomirani scenarista i višestruko nagrađivani književnik Filip David ponovo je svojom barkom uplovio u Lagunu knjigom „Priče o stvarnom i nestvarnom“ koja zapravo spaja sve njegove prethodne zbirke u jednoj velikoj, uz dodatak nekoliko novih priča u kojima svoj dobro poznati element fantastike unosi i u istorijski žanr. Ovime se čitaocima konačno pruža prilika da Davidove priče nađu na jednom mestu.
U njegovoj prvoj zbirci „Bunar u tamnoj šumi“, junaci se, mučeni sopstvenim demonima s kojima ne umeju da se izbore, gube u fantazmagoričnoj stvarnosti vidljivoj samo njima, lutajući po tamnoj šumi sopstvene svesti. Jedna od priča, Kamen starog Josipa, govori o kobnom učinku usamljenosti, dok se u Karnevalu proučava teret nečiste savesti. Kafkijanski junaci njegovih priča besciljno tragaju za nepostojećim bunarima ili mesečevim kočijama, gubeći se u lavirintima sopstvenog ludila, te ponegde od kafkijanskih postaju i poovski.
U „Zapisima o stvarnom i nestvarnom“ koji su izašli nekoliko godina kasnije, Davidove likove opet progone kojekava priviđenja, prikaze, utvare i halucinacije, ali kao što se u Igri ogledala kaže – kako pobeći od najdoslednijeg, najupornijeg i najnemilosrdnijeg gonioca – od samoga sebe? U Vremenu smrti, nakon više od stotinu strana, pojavljuju se napokon i prve Davidove ženske junakinje, Rahela i Hana koje u mračnoj priči punoj strave progone aveti preminulih. U Priči o turskom časovničaru prebacićemo se u London, a u Crnoj Indiji otisnuti i preko mora i okeana. Doduše, ni tamo junaci neće daleko pobeći od svoje (be)svesti.
U „Princu vatre“, zbirci napisanoj već u zrelijim godinama, Davidove fantazmagore poprimaju ponegde i gotovo epsku dimenziju i prizvuk, kao u priči Otkup. Teško odgonetljive i čvrsto zamršene, ove će priče prijati čitaocu koji voli da traži smisao u tami i izlaz iz lavirintskog pletiva neraspletive (ne)fabule. Spoj svih Davidovih priča u jednoj zbirci, pruža nam takođe uvid u njegovo književno sazrevanje i menjanje. Dok su u prvim zbirkama, napisanima dok je imao dvadesetak godina, priče često ukalupljene i repetitivne, ponegde i besciljne, u kasnijim pričama njegov neobičan i nesvakidašnji um meandrira po mnogo široj i razgranatijoj delti ljudske psihe, te u njima prelazi i na globalnu ravan putujući kroz vreme i prostor.
Iako prve tri zbirke nemaju takoreći nikakve dodirne tačke i povezanost s našom zemljom i kulturom, duboko povezane i upletene isključivo u Davidovo hebrejsko nasleđe, zbog čega često liče na umotvorinu nekog stranog pisca, u završnim, novim pričama, David taj svoj svet makar ovlaš spaja s našim, te se u nekim pričama dotiče Bosne, u nekima vraća u osmanlijski Zemun, u kom se prigodno mešaju i spajaju razne rase i vere.
No i u tim pričama kao i u prethodnim, protagonisti neuspešno pokušavaju da umaknu sopstvenim demonima umesto da se hrabro i nepokolebljivo suoče s njima. To svakako i jeste večita tema Davidovih priča – kako uspostaviti mir sam sa sobom, kako taj mir pronaći u sebi ili oko sebe, dok istorija, svet i život (prebrzo) tutnje oko nas?
Autor: Miroslav Bašić Palković
U njegovoj prvoj zbirci „Bunar u tamnoj šumi“, junaci se, mučeni sopstvenim demonima s kojima ne umeju da se izbore, gube u fantazmagoričnoj stvarnosti vidljivoj samo njima, lutajući po tamnoj šumi sopstvene svesti. Jedna od priča, Kamen starog Josipa, govori o kobnom učinku usamljenosti, dok se u Karnevalu proučava teret nečiste savesti. Kafkijanski junaci njegovih priča besciljno tragaju za nepostojećim bunarima ili mesečevim kočijama, gubeći se u lavirintima sopstvenog ludila, te ponegde od kafkijanskih postaju i poovski.
U „Zapisima o stvarnom i nestvarnom“ koji su izašli nekoliko godina kasnije, Davidove likove opet progone kojekava priviđenja, prikaze, utvare i halucinacije, ali kao što se u Igri ogledala kaže – kako pobeći od najdoslednijeg, najupornijeg i najnemilosrdnijeg gonioca – od samoga sebe? U Vremenu smrti, nakon više od stotinu strana, pojavljuju se napokon i prve Davidove ženske junakinje, Rahela i Hana koje u mračnoj priči punoj strave progone aveti preminulih. U Priči o turskom časovničaru prebacićemo se u London, a u Crnoj Indiji otisnuti i preko mora i okeana. Doduše, ni tamo junaci neće daleko pobeći od svoje (be)svesti.
U „Princu vatre“, zbirci napisanoj već u zrelijim godinama, Davidove fantazmagore poprimaju ponegde i gotovo epsku dimenziju i prizvuk, kao u priči Otkup. Teško odgonetljive i čvrsto zamršene, ove će priče prijati čitaocu koji voli da traži smisao u tami i izlaz iz lavirintskog pletiva neraspletive (ne)fabule. Spoj svih Davidovih priča u jednoj zbirci, pruža nam takođe uvid u njegovo književno sazrevanje i menjanje. Dok su u prvim zbirkama, napisanima dok je imao dvadesetak godina, priče često ukalupljene i repetitivne, ponegde i besciljne, u kasnijim pričama njegov neobičan i nesvakidašnji um meandrira po mnogo široj i razgranatijoj delti ljudske psihe, te u njima prelazi i na globalnu ravan putujući kroz vreme i prostor.
Iako prve tri zbirke nemaju takoreći nikakve dodirne tačke i povezanost s našom zemljom i kulturom, duboko povezane i upletene isključivo u Davidovo hebrejsko nasleđe, zbog čega često liče na umotvorinu nekog stranog pisca, u završnim, novim pričama, David taj svoj svet makar ovlaš spaja s našim, te se u nekim pričama dotiče Bosne, u nekima vraća u osmanlijski Zemun, u kom se prigodno mešaju i spajaju razne rase i vere.
No i u tim pričama kao i u prethodnim, protagonisti neuspešno pokušavaju da umaknu sopstvenim demonima umesto da se hrabro i nepokolebljivo suoče s njima. To svakako i jeste večita tema Davidovih priča – kako uspostaviti mir sam sa sobom, kako taj mir pronaći u sebi ili oko sebe, dok istorija, svet i život (prebrzo) tutnje oko nas?
Autor: Miroslav Bašić Palković
