Jeste li spremni da zavirite u ambis ispunjen tugom? Onda je roman Karoline Seterval „Nadajmo se najboljem“ nešto za vas. Suze su mi se slivale niz obraze u više navrata tokom čitanja. Podsetila sam se susreta sa smrću u svom okruženju. Iako ne delim Karolinino iskustvo, bilo je tako lako vratiti se istim osećanjima i raspoloženjima koja ona tako jasno prikazuje u knjizi.

Kratak rezime: jednog jutra se novopečena mama Karolina budi kraj svog sina i odlazi da probudi svog muža Aksela, ali ga zatiče mrtvog.

Prvi deo knjige bavi se satima i danima nakon njegove smrti, kao i time kako su se Karolina i Aksel upoznali, zaljubili, počeli da žive zajedno i dobili dete. Smenjivanje užasnih događaja sa pričom o početnoj fazi zaljubljenosti predstavlja oštrouman potez. U suprotnom bi knjiga bila nepodnošljiva za čitanje. Ipak, u toku prvih 60-70 strana morala sam redovno da prekidam čitanje da bih uopšte imala snage da nastavim.

Drugi deo knjige opisuje dve godine nakon Akselove smrti. I Karolinine pokušaje da se pomiri sa gubitkom. Neko vreme mi se činilo da je taj deo pomalo nepotreban, ali sam naposletku uvidela da funkcioniše i i te kako doprinosi priči. Bilo bi isuviše depresivno završiti priču odmah posle prvog dela. Nije da se i ovako završava naročito veselo, ali ipak.

Karolina je napisala neverovatno snažnu knjigu. Mislim da je pošteno reći da sam se u potpunosti uživela u nju. Njeno pisanje je izuzetno tečno. Mogu samo da joj odam priznanje i zahvalim joj što je pronašla snagu da je napiše. 

Ne iznenađuje me što se ime Karoline Seterval ove jeseni u više prilika pojavljivalo u diskusijama o najboljim debitantima u ovoj godini. I ona i njena knjiga to zaslužuju.

Izvor: Goodreads
Prevod: Nikola Perišić