Poslednji roman peruanskog nobelovca počinje poglavljem naslovljenim Pre, čiji junaci su Edvard L. Bernejs i Sem Zemarej, „verovatno dve ličnosti s najviše uticaja na sudbinu Gvatemale i, na izvestan način, čitave Srednje Amerike u dvadesetom veku“. S obzirom na to da su obojica nepoznati širokoj publici i da „se ne pojavljuju baš razmetljivo u istorijskim analima“, priča o njima ne može predstavljati puko prenošenje podatka iz povesti, nego plod njenog marljivog istraživanja u vidu harizmatične građe, kakva je svaka koja je relativno skrovita a opšte uticajna. Uz to, priča o dve ličnosti koje su zbog profita jedne firme (United Fruit Company) uz pomoć CIA-e i američke vlade krvavo svrgnuli vlast u jednoj državi (Gvatemala) jer demokratija koju su zastupali njeni novi predsednici Huan Hose Arevalo i Hakobo Arbens nije odgovarala privatnim interesima jednog preduzeća, ukazuje na paradoks sitnog povoda i krupnih posledica. Ovim se na naizgled bezmalo nonfikšn poglavlje dodaju obilati efekti fikcije, koja se u delu nesporno ustoličuje od njegovog prvog poglavlja, posvećenog Martiti Borero Para, koju ćemo upoznati kao Mis Gvatemale. U početku romana ona je devojčica, kasnije je devojka a zatim zrela žena da bi na kraju bila starica koja će zatvoriti roman razgovorom sa autorom (poglavlje Posle). Pošto je kao vrlo mladu napastvuje jedan, a mnogi drugi moćni ljudi i političari su joj na vrhuncu njene lepote bili partneri, motreći važne istorijske događaje iz marginalne tačke gledišta, Mario Vargas Ljosa ispisuje savremeni istorijski roman u punom smislu te reči. „Burna vremena“ pripadaju tom podžanru i stoga što, prividno se fokusirajući na događaje iz relativno daleke prošlosti, aluzivno opisuju sadašnjost. Govoreći o pedesetima u Srednjoj Americi, Vargas Ljosa takođe piše o temama koje su glavni problemi savremenog čovečanstva: rodno nasilje (slučaj Martite), nedovoljna suverenost država, intruzivna spoljna politika SAD i prekomeran značaj PR-a (kojim su se United Fruit Company, američka politika i CIA obilato poslužili kako bi floskulama i o neophodnosti smenjivanja nedemokratske, komunističke i prosovjetske vlade Gvatemale, opravdali krvavi puč u toj državi).

Poznavaoci Peruančevog opusa primetiće nesporne dodirne tačke ovog i nekih njegovih ranijih dela. Kao i u „Jarčevoj fešti“, u likove „Burnih vremena“ spadaju diktator Dominikanske Republike Rafael Leonidas Truhiljo i njegov agent od poverenja, Džoni Abes Garsija. (Prvi lik u poslednjem romanu ima manji značaj a drugi srazmerno veći u odnosu na „Jarčevu feštu“.) S druge strane, neki poznavalac bi se mogao zapitati zašto poslednje Vargas Ljosino delo nema složenu strukturu poput „Zelene kuće“, „Razgovora u Katedrali“ ili „Rata za smak sveta“, nego je prilično linearno i lišeno većih digresija. Iako bi u „ponavljanju“ likova i pojednostavljivanju naracije naivniji čitalac možda prepoznao zamor velikog autora, Peruanac zapravo pokazuje da intratekstualnim poigravanjima – kakva su, na primer, proslavila znatno mlađeg latinoameričkog autora Roberta Bolanja – i linearnijim pripovedanjem koje, posle postmodernizma, XXI vek vraća na tron, piše u duhu vremena pridržavajući se svoje specifičnosti tematizovanja diktatura.

Autor: Domagoj Petrović