Retke su zemlje koje se mogu podičiti piscima koji su ih u svojim delima obožavali i do najtanjih tančina razumeli, opevali i zanavek proslavili, a Vojvodina je imala i Jovana Jovanovića Zmaja, i Đuru Jakšića, i Đorđa Balaševića, i dakako, svog najomiljenijeg sina – Miku Antića. On nju u pokrovac od milja ušuškava, pokrovac ispleten od samog prediva ljubavi, koje katkad miluje kao meki cic salašarskih jorgana, a katkad i steže i grebe kao grubo sukno od kudelje i davi kao štranga u polju izmučenu marvu. Jer Mika Vojvodinu vidi i voli i kad je dobra i nežna i blagorodna, i kad u lepoti pod nebom puca dokle pogled seže, ali i kada u blatu i mulju gaca i grca i lomi one koji njene brazde semenom kao zvezdama posipaju. I onda sedne i istka joj, ne samo pesme, stihove i rime već i čitave poeme, jer ko njih više zaslužuje od žitnice velikodušne što narod kao majka hlebom vekovima hrani? Što mu suncokretom zlatnim, bogatim klasjem i krtolom iz zemlje svoje plodne vazda strah od godina gladnih rasteruje? Upravo je te njegove poeme Laguna nedavno sakupila u jednoj knjizi, i to one tri najpoznatije – „Vojvodina“, „Roždestvo tvoje“ i „Srem“. Štivo da se u svakoj stelaži i nahtkasni kao najveće blago čuva, kao ona tegla pekmeza od dunja za najljući deo zime sačuvana da dahom leta severac iz ravnice otera.

Osmeh po osmeh, suzu po suzu, grč po grč, niže Mika o njoj i hvale i reči ljubavne, i kletve i srdžbe, ali i kad se zbog nje jedi, on je razume i shvata. Nije lako biti zemlja na raskršću osvajačkih puteva, bez bregova i planina da je štite, bez mora da joj spas donese, samo s nebom koje je sažaljivo gledi i pokatkad suzama svojim žednu zalije. U poemi „Vojvodina“ Mika joj se „blagoslovenoj kao pričest“ i moli, ali joj istovremeno i proklinje „krv somotsku i prokletu“, dok ga ona „škropi belim cvetovima bagremova“. Jer to je zemlja koja te u blatu valja da bi te kasnije pšenicom svojom obdarila. To nije samo zemlja „čardaša i bezemljaša, gudala i blagdanskih očenaša“, već i zemlja u kojoj su ljude za „glavu skraćivali“, gde su starice pragove svoje golim šakama branile. Pa su je istim tim rukama brali i jeli, u njoj crkavali i živeli, istovremeno je i „voleli, psovali i kleli“. Ali je, naposletku, on ipak voli jer smo u njoj „svi široki i obični“ kao sama ravnica „pod milion rumenih, suludih zvezdanih ptica“. „Vojvodina“ je veličanstvena oda zemlji koja daje život kao nijedna druga, i na kojoj se isti taj život besomučno lomio i oduzimao. Zalivena krvlju i živototvornim kišama. Zemlja koja, iako ravna, ima grobove veće od planina.

Za razliku od prve poeme koja oplakuje njena stradanja u vojnama, „Roždestvo tvoje“ vraća Antića njegovoj omiljenoj okupaciji – setnim reminiscencijama o rađanju, odrastanju i bespoštednom kolopletu života. Duga preko stotinu strana, ona je i „tropar o bogu i čoveku“. Mika tu peva o Vojvodini njiva i punih buđelara, gde je „mesec na krov seo senke prstom da našara niz smrznuta polja stara“. Vojvodina je to koja se svake godine iznova rađa pod ralom paora kojima „niko nikada mrvu sreće u dlan nije dao“, kojima je „sa svakom graškom znoja i krv buknula u tristo boja“. To je zemlja koju su dede u ratovima branile, a očevi se starali da ne budemo željni, gladni, poderani. I u toj muci su završili „u kafani pored vina, da u njemu podave uzaludnih snova štenad“. „Roždestvo tvoje“ je i himna, i protest, i poziv na ustanak, u kojem Mika grmi protiv svih nepravdi na kojima je ravnica izgradila svoj uspavani, pregalački mentalitet.

„Srem“ je pesnik sazdao pred sam kraj života, te je ta poema gusto, gotovo neprohodno, prožeta bunilom, besom, ali i pomirenošću nekoga ko polako sa svime raskrštava i prašta se i oprašta. Kroz mračne stihove i rime, na kraju se ipak probija topli amanet: „Zato nek se živi za života strašno vole. To im mrtvi, iskeženi, poručuju odozdole!“

Autor: Miroslav Bašić Palković