Prikaz nagrađenog romana „Poslednji od nas“
Od bomardovanja Drezdena do Njujorka šezdesetih godina, „Poslednji od nas“ je knjiga koja se ne ispušta iz ruku.
Evo romana kakav se retko javlja u Francuskoj: što će reći, jedva da je francuski, više je „palp“, feljtonistički, gotovo američki. Adelaid de Klermon-Toner je završila studije na Ekol normal superijer, a onda bila na čelu magazina Point. Između francuskih monarhija i kraljevskih sujeta, duh koji je navikao da pažljivo barata genealogijama može samo da istražuje podjednako brižljivo arhive 20. veka. I upravo je u taj ambijent autorka smestila radnju svog romana.
I eto nas u Njujorku krajem šezdesetih godina. Jedan mladi građevinski preduzetnik, Verner Zilh, o svom poreklu zna samo to da je rođen 1945. u Drezdenu, da mu je majka bila u stravičnim u porođajnim mukama neposredno posle bombardovanja. Iako su ga usvojili i odgajali skromni i prilično osrednji Amerikanci, njegov temperament savršeno se slagao sa vremenom u kojem je devojački ponos izvirao iz seksualnog buntovništva, pre nego iz vrle četitosti. To je vreme Vorholove i Hednirkosve Velike Jabuke, u kojem defiluju junakinje nalik onima iz romana Trumana Kapotija, koje naginju hipi stilu, jedu tofu iz tibetanskih zdela, umotane u šalove sa resama, i puše opijum do sitnih sati. Naslednica u koju se mladi Zilh zaljubljuje najviše liči na Bejbi Džejn Holcer, koja je bila jedna od prvih zverki vorholovske faune: gizdava spoljašnjost, a veliki lom i haos iznutra. Ali bezbrižni preduzimač će se duboko potresti kada bude saznao da je njegov biološki otac radio 1944. godine u Penemundeu uz Vernera fon Brauna, koji je bio glavni inženjer-izumitelj raketa za Treći Rajh, a kasnije i direktor programa Apolo koji je poslao Amerikance na Mesec. Tu čitalac počne da se pita šta je, zapravo, autorkina namera. A namera joj je, kao što kažu Anglosaksonci, da joj roman bude page turner, da se ne ispušta iz ruku, da se u njemu otvaraju zavodljive smernice i događaju obrti koji nas drže prikovane za knjigu sve do srećnog epiloga – u Hemptonsu, naravno.
Francuske spistateljice hvalimo kad nam ne nameću priču o svom uzbudljivom životu, kad umeju da „ostave kola u garaži“, i drže se samo fikcije. Adelaid de Klermon-Toner mora da je gledala na DVD-u „Maratonca“, film o starim nacistima koji su u to doba još mogli da naude Njujorku. Ona zna da je postojalo vreme kada đavo nije nosio Pradu, već zelenkasto-sivu uniformu. Autorka nam vrlo vešto opisuje jaz koji deli dve epohe : četrdesete godine su bile obeležene tragedijom i oslobođenjem, a šezdesete hedonizmom i jednakošću. Ova romaneskna granata silovito opaljuje, funkcioniše na stranim jezicima, naštelovana je i brza kao skupocen auto. Šta narodu treba više?
Autor: Mark Lambron, Francuska akademija
Napomena: roman „Poslednji od nas“ dobio je Veliku nagradu za roman Francuske akademije
Prevod: Ivana Misirlić
Evo romana kakav se retko javlja u Francuskoj: što će reći, jedva da je francuski, više je „palp“, feljtonistički, gotovo američki. Adelaid de Klermon-Toner je završila studije na Ekol normal superijer, a onda bila na čelu magazina Point. Između francuskih monarhija i kraljevskih sujeta, duh koji je navikao da pažljivo barata genealogijama može samo da istražuje podjednako brižljivo arhive 20. veka. I upravo je u taj ambijent autorka smestila radnju svog romana.
I eto nas u Njujorku krajem šezdesetih godina. Jedan mladi građevinski preduzetnik, Verner Zilh, o svom poreklu zna samo to da je rođen 1945. u Drezdenu, da mu je majka bila u stravičnim u porođajnim mukama neposredno posle bombardovanja. Iako su ga usvojili i odgajali skromni i prilično osrednji Amerikanci, njegov temperament savršeno se slagao sa vremenom u kojem je devojački ponos izvirao iz seksualnog buntovništva, pre nego iz vrle četitosti. To je vreme Vorholove i Hednirkosve Velike Jabuke, u kojem defiluju junakinje nalik onima iz romana Trumana Kapotija, koje naginju hipi stilu, jedu tofu iz tibetanskih zdela, umotane u šalove sa resama, i puše opijum do sitnih sati. Naslednica u koju se mladi Zilh zaljubljuje najviše liči na Bejbi Džejn Holcer, koja je bila jedna od prvih zverki vorholovske faune: gizdava spoljašnjost, a veliki lom i haos iznutra. Ali bezbrižni preduzimač će se duboko potresti kada bude saznao da je njegov biološki otac radio 1944. godine u Penemundeu uz Vernera fon Brauna, koji je bio glavni inženjer-izumitelj raketa za Treći Rajh, a kasnije i direktor programa Apolo koji je poslao Amerikance na Mesec. Tu čitalac počne da se pita šta je, zapravo, autorkina namera. A namera joj je, kao što kažu Anglosaksonci, da joj roman bude page turner, da se ne ispušta iz ruku, da se u njemu otvaraju zavodljive smernice i događaju obrti koji nas drže prikovane za knjigu sve do srećnog epiloga – u Hemptonsu, naravno.
Francuske spistateljice hvalimo kad nam ne nameću priču o svom uzbudljivom životu, kad umeju da „ostave kola u garaži“, i drže se samo fikcije. Adelaid de Klermon-Toner mora da je gledala na DVD-u „Maratonca“, film o starim nacistima koji su u to doba još mogli da naude Njujorku. Ona zna da je postojalo vreme kada đavo nije nosio Pradu, već zelenkasto-sivu uniformu. Autorka nam vrlo vešto opisuje jaz koji deli dve epohe : četrdesete godine su bile obeležene tragedijom i oslobođenjem, a šezdesete hedonizmom i jednakošću. Ova romaneskna granata silovito opaljuje, funkcioniše na stranim jezicima, naštelovana je i brza kao skupocen auto. Šta narodu treba više?
Autor: Mark Lambron, Francuska akademija
Napomena: roman „Poslednji od nas“ dobio je Veliku nagradu za roman Francuske akademije
Prevod: Ivana Misirlić
