Prikaz monografije „Leonardo da Vinči“– Kadar da učini sve što je moguće
„Otprilike kad je navršio tridesetu i tako došao do onespokojavajuće životne prekretnice, Leonardo da Vinči napisao je pismo vladaru Milana navevši razloge zbog kojih bi ovaj trebalo da ga zaposli“, počinje Volter Ajzakson svoj uvodni tekst u monografiju „Leonardo da Vinči“, koji je naslovio Umem i da slikam.
„On je bio umereno uspešan kao slikar u Firenci“, nastavlja Ajzakson, „ali je imao problema sa dovršavanjem svojih narudžbina i tragao je za novim horizontima.“ U prvih deset pasusa hvalio je sopstvene inženjerske veštine, uključujući sposobnost projektovanja mostova, kanala, topova, oklopnih vozila i javnih građevina. Tek je u 11. pasusu, na kraju, dodao da je ujedno i slikar. „Isto tako što se slikarstva tiče, kadar sam da učinim sve što je moguće“, napisao je.
Iz beležnica
„Moja početna tačka za ovu knjigu“, objašnjava Ajzakson, „nisu bila Leonardova umetnička remek-dela, već njegove beležnice. Mislim da se njegov um najbolje razotkriva na više od 7.200 stranica beleški i crteža koje su, čudesno opstale do danas. Ispostavilo se da je hartija vrhunska tehnologija za skladištenje informacija, koje se mogu i dalje čitati i posle 500 godina, što verovatno neće biti slučaj s našim tvitovima“, obaveštava čitaoca autor monografije, koja o „najneumornijem radoznalom čovekom u istoriji čovečanstva“ (kako ga naziva istoričar umetnosti Kenet Klark), slikom i rečju, iscrpno i precizno govori u godini kad se obeležava pet stoleća od njegove smrti (2. maja 1519).
„Na svu sreću“, zadovoljno čitaocu saopštava Ajzakson, „Leonardo nije mogao sebi da priušti traćenje hartije, pa je svaki pedalj svojih stranica punio raznovrsnim crtežima i zapisima toliko sitnim da se moraju čitati lupom, koji izgledaju nasumični, ali ukazuju na njegove mentalne skokove... Interdisciplinarna briljantnost kovitla se po svim stranama i daje izvrstan prikaz uma u plesu sa prirodom. Njegove beležnice su najveći zapis radoznalosti koji je ikad sačinjen, čudesni vodič za osobu koju pamtimo pod imenom Leonardo da Vinči.“
A taj, svojevrsni vodič, dešava se kroz poglavlja koja slede: Detinstvo (Vinči, 1452-1464); Šegrt; Samostalan; Milano; Leonardove beležnice; Dvorski zabavljač; Privatni život; Vitruvijev čovek; Konjanički spomenik; Naučnik; Ptice i letenje; Mehaničke veštine; Matematika; Čovekova priroda; Bogorodica u pećini; Milanski portreti; Nauka umetnosti; Tajna večera; Lična previranja; Ponovo u Firenci; Sveta Ana; Izgubljene i nađene slike; Čezare Bordžija; Inženjer hidraulike; Mikelanđelo i izgubljene Bitke; Povratak u Milano; Anatomija, druga runda; Svet i njegove vode; Rim; Pokazivanje puta; Mona Liza; Francuska i Zaključak.
Čista radoznalost
Sledi koda: Opiši detlićev jezik, u kojoj Ajzakson izaziva čitaoca. „Ne postoji nikakav razlog da vam znanje o ovome ikada zatreba“, kaže on nastavljajući da je to „informacija koja nema nikakvu primenu u vašem životu, baš kao što je nije imala ni u Leonardovom. Ali pomislio sam možda kako ćete, posle čitanja ove knjige, i vi kao Leonardo, koji je jednog dana zapisao 'Opiši detlićev jezik' u jednom od svojih eklektičkih i neobično nadahnjujućih spiskova zadataka, poželeti to da znate. Samo iz radoznalosti. Čiste radoznalosti“.
Knjiga „Leonardo da Vinči“ Voltera Ajzaksona nedavno se pojavila i na srpskom jeziku, u izdanju Lagune, u prevodu Gorana Skrobonje. Ajzakson, međutim, nije nepoznat ovdašnjoj publici. Njegove ranije knjige o Stivu Džobsu i Albertu Ajnštajnu takođe je preveo Goran Skrobonja.
„Sudeći po tome kako Volter Ajzakson pristupa radu na biografijama i kako bira ličnosti koje će prikazati bilo je za očekivati da upravo ova biografija bude jedna od najrelevantnijih kad je u pitanju Leonardo da Vinči. Tome je doprineo autorov studiozan pristup. Više godina je pisao ovu biografiju, obišao je sva moguća mesta gde se nalaze Leonardova dela, ne samo muzeje i crkve, već i kolekcije gde se nalaze njegove beležnice. Uspeo je da napravi referentno delo za proučavanje Leonardovog života zato što je sakupljeno sve što je ovaj umetnik ikada radio. Sva Leonardova dela koja je završio ili počeo da radi prikazana su hronološkim redom, te se ima kompletna slika o izuzetnom stvaralačkom životu i o postignućima koja su, da se ne zavaravamo, promenila tok čovečanstva i koja su uticala na mnogo toga: ne samo na umetnost već i na nauku, pronalazaštvo, otkrivanje novih tehnologija. Ajzakson je zaista uspeo da napravi narativ koji je interesantan, koji nije suvoparan“, rekao je u intervjuu Danasu Goran Skrobonja.
Za široki krug čitalaca
On hvali i veštinju pisanja koja je svakome pristupačna, tako da „delo bude naučno i faktografski relevantno, ali istovremeno da bude toliko blizu prozi i literaturi, da čitalac prenebregava činjenicu da čita nešto o stvarnoj ličnosti, stvarnim događajima i delima, već da mu to sve izgleda kao neka vrsta uzbudljivog i zanimljivog istorijskog romana“.
„Nije bio problem objaviti ovu knjigu, ali da nismo našli partnera, Addiko banku, ona bi bila mnogo skuplja i samim tim mnogima nedostupna“, kaže direktor Lagune Dejan Papić. „Zahvaljujući ovoj saradnji knjiga će doći do mnogo šireg kruga čitalaca, jer smatram da je ovo kapitalno delo koje zaslužuje ozbiljnu pažnju i ozbiljne tiraže”, dodaje on.
Pripremio: Dragan Stošić
Izvor: Novi Magazin
„On je bio umereno uspešan kao slikar u Firenci“, nastavlja Ajzakson, „ali je imao problema sa dovršavanjem svojih narudžbina i tragao je za novim horizontima.“ U prvih deset pasusa hvalio je sopstvene inženjerske veštine, uključujući sposobnost projektovanja mostova, kanala, topova, oklopnih vozila i javnih građevina. Tek je u 11. pasusu, na kraju, dodao da je ujedno i slikar. „Isto tako što se slikarstva tiče, kadar sam da učinim sve što je moguće“, napisao je.
Iz beležnica
„Moja početna tačka za ovu knjigu“, objašnjava Ajzakson, „nisu bila Leonardova umetnička remek-dela, već njegove beležnice. Mislim da se njegov um najbolje razotkriva na više od 7.200 stranica beleški i crteža koje su, čudesno opstale do danas. Ispostavilo se da je hartija vrhunska tehnologija za skladištenje informacija, koje se mogu i dalje čitati i posle 500 godina, što verovatno neće biti slučaj s našim tvitovima“, obaveštava čitaoca autor monografije, koja o „najneumornijem radoznalom čovekom u istoriji čovečanstva“ (kako ga naziva istoričar umetnosti Kenet Klark), slikom i rečju, iscrpno i precizno govori u godini kad se obeležava pet stoleća od njegove smrti (2. maja 1519).
„Na svu sreću“, zadovoljno čitaocu saopštava Ajzakson, „Leonardo nije mogao sebi da priušti traćenje hartije, pa je svaki pedalj svojih stranica punio raznovrsnim crtežima i zapisima toliko sitnim da se moraju čitati lupom, koji izgledaju nasumični, ali ukazuju na njegove mentalne skokove... Interdisciplinarna briljantnost kovitla se po svim stranama i daje izvrstan prikaz uma u plesu sa prirodom. Njegove beležnice su najveći zapis radoznalosti koji je ikad sačinjen, čudesni vodič za osobu koju pamtimo pod imenom Leonardo da Vinči.“
A taj, svojevrsni vodič, dešava se kroz poglavlja koja slede: Detinstvo (Vinči, 1452-1464); Šegrt; Samostalan; Milano; Leonardove beležnice; Dvorski zabavljač; Privatni život; Vitruvijev čovek; Konjanički spomenik; Naučnik; Ptice i letenje; Mehaničke veštine; Matematika; Čovekova priroda; Bogorodica u pećini; Milanski portreti; Nauka umetnosti; Tajna večera; Lična previranja; Ponovo u Firenci; Sveta Ana; Izgubljene i nađene slike; Čezare Bordžija; Inženjer hidraulike; Mikelanđelo i izgubljene Bitke; Povratak u Milano; Anatomija, druga runda; Svet i njegove vode; Rim; Pokazivanje puta; Mona Liza; Francuska i Zaključak.
Čista radoznalost
Sledi koda: Opiši detlićev jezik, u kojoj Ajzakson izaziva čitaoca. „Ne postoji nikakav razlog da vam znanje o ovome ikada zatreba“, kaže on nastavljajući da je to „informacija koja nema nikakvu primenu u vašem životu, baš kao što je nije imala ni u Leonardovom. Ali pomislio sam možda kako ćete, posle čitanja ove knjige, i vi kao Leonardo, koji je jednog dana zapisao 'Opiši detlićev jezik' u jednom od svojih eklektičkih i neobično nadahnjujućih spiskova zadataka, poželeti to da znate. Samo iz radoznalosti. Čiste radoznalosti“.
Knjiga „Leonardo da Vinči“ Voltera Ajzaksona nedavno se pojavila i na srpskom jeziku, u izdanju Lagune, u prevodu Gorana Skrobonje. Ajzakson, međutim, nije nepoznat ovdašnjoj publici. Njegove ranije knjige o Stivu Džobsu i Albertu Ajnštajnu takođe je preveo Goran Skrobonja.
„Sudeći po tome kako Volter Ajzakson pristupa radu na biografijama i kako bira ličnosti koje će prikazati bilo je za očekivati da upravo ova biografija bude jedna od najrelevantnijih kad je u pitanju Leonardo da Vinči. Tome je doprineo autorov studiozan pristup. Više godina je pisao ovu biografiju, obišao je sva moguća mesta gde se nalaze Leonardova dela, ne samo muzeje i crkve, već i kolekcije gde se nalaze njegove beležnice. Uspeo je da napravi referentno delo za proučavanje Leonardovog života zato što je sakupljeno sve što je ovaj umetnik ikada radio. Sva Leonardova dela koja je završio ili počeo da radi prikazana su hronološkim redom, te se ima kompletna slika o izuzetnom stvaralačkom životu i o postignućima koja su, da se ne zavaravamo, promenila tok čovečanstva i koja su uticala na mnogo toga: ne samo na umetnost već i na nauku, pronalazaštvo, otkrivanje novih tehnologija. Ajzakson je zaista uspeo da napravi narativ koji je interesantan, koji nije suvoparan“, rekao je u intervjuu Danasu Goran Skrobonja.
Za široki krug čitalaca
On hvali i veštinju pisanja koja je svakome pristupačna, tako da „delo bude naučno i faktografski relevantno, ali istovremeno da bude toliko blizu prozi i literaturi, da čitalac prenebregava činjenicu da čita nešto o stvarnoj ličnosti, stvarnim događajima i delima, već da mu to sve izgleda kao neka vrsta uzbudljivog i zanimljivog istorijskog romana“.
„Nije bio problem objaviti ovu knjigu, ali da nismo našli partnera, Addiko banku, ona bi bila mnogo skuplja i samim tim mnogima nedostupna“, kaže direktor Lagune Dejan Papić. „Zahvaljujući ovoj saradnji knjiga će doći do mnogo šireg kruga čitalaca, jer smatram da je ovo kapitalno delo koje zaslužuje ozbiljnu pažnju i ozbiljne tiraže”, dodaje on.
Pripremio: Dragan Stošić
Izvor: Novi Magazin
