„Ništa nije toliko tužno kao kraj koji se sakrio iza novog početka!“ I kada mislimo da je došao kraj jednog lepog životnog perioda, ne treba da očajavamo, jer nas, u stvari, čeka neki novi početak. Ovo je još jedna predivna priča o odrastanju i problemima sa kojima se suočava većina dece. Pubertet može napraviti haos u našim glavama, nije lako izboriti se sa hormonima. Često nas oni nateraju da uradimo jedno, a znamo da je ispravno nešto potpuno drugo.

Glavna junakinja Luna naći će se u veoma nezgodnoj situaciji – osećaće se kao u igri između dve vatre. Luni teško pada što se sele, ali Jug, njen mlađi brat, pokušava da je oraspoloži. Ona, međutim, želi da bude deo popularne školske grupice. Pomoću snimaka koje objavljuje postaje „kul“ devojka u novoj školi i druži se sa „kul“ ekipom.

Nije znala šta će njeni prijatelji reći za Juga, pa od svih krije da je on njen brat, osim od Darija, jer se njihove porodice već privatno druže. Ta grupica, ti klinci sa kojima se Luna druži, stalno ismevaju drugu decu, a Dario se zbog toga sa njima ne druži. I Luni je to smetalo i bilo joj je krivo, ali s druge strane bila je srećna, jer ne ismevaju nju, kao u prethodnoj školi. Čak su jednom ismevali Darija i Juga na velikom odmoru. Lunu je to mnogo pogodilo, ali i dalje niko nije saznao da je to njen brat. Bila je svesna činjenice da kada bi saznali za njega, smejali bi joj se i rugali. Ali tajnu da ima mlađeg brata neće dugo uspeti da skriva, jer on ulazi u školsko dvorište, maše joj i hvali joj se kako je uspeo da izmeri dugu. Svi su počeli da je gledaju sa podsmehom, pa ona brzo beži u školu. Juga je to pogodilo, osećao se utučeno i izdano. Želeo je da pobegne od svih. Napokon Luna shvata da nije važno šta joj kažu drugari i da li joj se smeju, već da je jedino važno da se ne stidi svoje porodice!

Iako je Jug dečak sa Daunovim sindromom, on nije glup, već mudar i nežan. On je pomogao Luni da bude srećna, tako što joj je rekao: „Ko ti brani, budi srećna“. Jug voli sve oko sebe i nikog ne bi povredio, ali, nažalost, nisu svi ljudi tako dobri. Luna je na kraju bila ponosna i više se nikada nije stidela svog brata. Bila je srećna što ga ima i baš kao što lepo kaže: „Svet bi bio dosadno mesto da smo svi isti!“

Volela bih da mogu da zagrlim Mesec, da osetim njegovu toplotu i sjaj. Možda je to želela i Luna jer postoji neka veza između njenog imena i tog čudesnog nebeskog tela.

U svakom slučaju, ovu knjigu vredi pročitati, možda vas natera da češće grlite svoje najbliže i pokažete im da ih volite!

Autor: Jovana, 12 godina