Prikaz mladih kritičara: „When you get a signal – Kada dobijete signal“
Jedanaestogodišnja Tisa je dobila težak zadatak. Pročitala je knjigu koja otvara vidike na teži način. Iako ovo nije bio lak zadatak, napisala nam je da je čitalačko iskustvo, zapravo, donelo i jedno značajno životno saznanje…
Ni sama ne znam da li ću uspeti da prenesem svoje utiske o ovoj knjizi, jer je najozbiljnije i najkomplikovanije štivo koje sam ikad čitala. Pre čitanja sam znala jako malo o autizmu, to jest skoro ništa. Sećam se druga iz vrtića, koji se ponašao dosta drugačije od nas, nije se ni igrao, ni pričao. Vikao je, a ja sam bila zbunjena, iznervirana ili preplašena. Posle čitanja ove knjige, shvatila sam da je i moj drug bio i ostao autističan i poseban.
Na korici knjige piše da je pesme, priče i celu knjigu napisalo autistično dete. To me je iznenadilo, jer sam mislila da autistični ljudi praktično ništa ne mogu da rade sami. Naučila sam, iz ovih priča, da autizam nije isti kod svih, te sam zaključila da verovatno postoje različiti stepeni ili tipovi autizma. Najviše me je potresla priča o dečaku Dejnu. Bilo mi je strašno kako se druga deca odnose prema autističnoj deci, i kako ih ismevaju, zapostavljaju i maltretiraju.
Vrlo je nesvakidašnje čitati knjigu na dva jezika. Kao da dobijete knjigu dva-u-jedan. Iskreno, mislim da je ova knjiga stvarno korisna za učenje engleskog jezika, ili srpskog za strance. Ovde je opisan i život autistične dece u školi. Neki učitelji ih zapostavljaju, ne razumeju, pa čak mu i prete kaznama. Kad čitate ovu knjigu, nećete moći da pročitate 50-tak stranica odjednom. Ova knjiga je teška i ozbiljna. Znam da sam ovo napisala mali milion puta, ali moram opet.
Ovu knjigu jeste pisalo dete, ali nije nimalo dečja. Nema magije i magičnih likova, teenage problema, bezbrižnosti... Posle svakog poglavlja se zamislite o svim problemima, situacijama u kojim se nalaze ti likovi. Vole slične stvari kao i mi: kompjuterske igre, animiranje, filmove... Roditelji ih ili podržavaju ili su strašno surovi prema njima. Mislim da su njima podrška, ljubav i razumevanje najpotrebniji. Mnogo više nego nama.
Autor: Tisa, 11 godina
Ni sama ne znam da li ću uspeti da prenesem svoje utiske o ovoj knjizi, jer je najozbiljnije i najkomplikovanije štivo koje sam ikad čitala. Pre čitanja sam znala jako malo o autizmu, to jest skoro ništa. Sećam se druga iz vrtića, koji se ponašao dosta drugačije od nas, nije se ni igrao, ni pričao. Vikao je, a ja sam bila zbunjena, iznervirana ili preplašena. Posle čitanja ove knjige, shvatila sam da je i moj drug bio i ostao autističan i poseban.
Na korici knjige piše da je pesme, priče i celu knjigu napisalo autistično dete. To me je iznenadilo, jer sam mislila da autistični ljudi praktično ništa ne mogu da rade sami. Naučila sam, iz ovih priča, da autizam nije isti kod svih, te sam zaključila da verovatno postoje različiti stepeni ili tipovi autizma. Najviše me je potresla priča o dečaku Dejnu. Bilo mi je strašno kako se druga deca odnose prema autističnoj deci, i kako ih ismevaju, zapostavljaju i maltretiraju.
Vrlo je nesvakidašnje čitati knjigu na dva jezika. Kao da dobijete knjigu dva-u-jedan. Iskreno, mislim da je ova knjiga stvarno korisna za učenje engleskog jezika, ili srpskog za strance. Ovde je opisan i život autistične dece u školi. Neki učitelji ih zapostavljaju, ne razumeju, pa čak mu i prete kaznama. Kad čitate ovu knjigu, nećete moći da pročitate 50-tak stranica odjednom. Ova knjiga je teška i ozbiljna. Znam da sam ovo napisala mali milion puta, ali moram opet.
Ovu knjigu jeste pisalo dete, ali nije nimalo dečja. Nema magije i magičnih likova, teenage problema, bezbrižnosti... Posle svakog poglavlja se zamislite o svim problemima, situacijama u kojim se nalaze ti likovi. Vole slične stvari kao i mi: kompjuterske igre, animiranje, filmove... Roditelji ih ili podržavaju ili su strašno surovi prema njima. Mislim da su njima podrška, ljubav i razumevanje najpotrebniji. Mnogo više nego nama.
Autor: Tisa, 11 godina
