Prikaz mladih kritičara: „Kriptalni portal“
„Bez prepreka se ne razvijamo. Nekad nas naši talenti odvedu tamo gde još nismo spremni da budemo.
Mislim, kada nam je teško, to ne znači nužno poraz. To može značiti i da se razvijamo da budemo bolji. Da učimo. I da jačamo.
Ne zaboravi, Vilijame, da si jači nego što misliš.“
Ovo je druga knjiga serijala o Vilijamu Ventonu i lekcija koju on tek treba da nauči, jer kada Vektor Hansen, samoprozvani najbolji dešifrant reši Poteškoću pre njega, sve novine u Norveškoj objavljuju da Vilijam Venton ipak nije genije.
Vilijam počinje da dobija napade, obuzima ga čudna hladnoća, a luridijum mu postaje neprijatelj koga ne može da se reši. Zbog svega toga, deda ga brzo vraća na Institut za posthumana istraživanja koji sve više liči na zatvor, a sve manje na sigurno utočište. Vilijam ne može nikome da veruje, jer Fric Gofman, upravnik Instituta, poriče da starac, do pola uronjen u kamen, zaista postoji, Iscija sarađuje sa Fredijem, dečakom koga je pobedio u dvoboju sferama, a deda je ponovo nestao. Uz sve to, Vilijam stalno sreće tajanstvenu priliku – ženu sa mehaničkom šakom prekrivenom dugmićima s neobičnim znakovima, koja želi da on pođe sa njom do kriptalnog portala kako bi pronašli Ejbrahama Telija, za koga tvrdi da se više ne nalazi na Institutu, nego na dalekim Himalajima. Ako Vilijam ne pristane na to, pretvoriće ga u supu i uzeti ono jedino vredno što će ostati od njega – luridijum.
Ova knjiga je zanimljiva i uzbudljiva i ona vas kao klackalica stalno drži između dobra i zla, života i smrti. S druge strane, dok u prvom delu luridijum liči na naučno-fantastičnu legendu, ovde on postaje problem, ali i rešenje svega na svetu obavijenom velom tajne.
Takođe, nakon čitanja ove knjige, moramo da se zapitamo šta se dešavalo na Zemlji pre nas i da li bi bilo dobro da Institut za posthumana istraživanja zaista postoji. Da li bi to smanjilo ljudima tugu?
Veoma me je dirnulo kada je Vilijamov deda umro, jer sam ga ja, na neki način, doživljavala kao besmrtnu ličnost. Ipak, on nalazi način da „oživi“, jer je potreban i Vilijamu, i Institutu, pa čak i srcima čitalaca.
Najčudesnija mi je i sama ideja Tobajasa Ventona da prebaci sebe i svoje misli na memorijski stik i tako nastavi da živi. Kada bi to stvarno bilo moguće, tada bi svi dragi ljudi uvek bili tu i kroz samo jedan kompjuter i metalni egzoskelet nastavili da žive večno, razgovaraju sa nama, pomažu nam i raduju se.
Autor: Inga, 10 godina
Mislim, kada nam je teško, to ne znači nužno poraz. To može značiti i da se razvijamo da budemo bolji. Da učimo. I da jačamo.
Ne zaboravi, Vilijame, da si jači nego što misliš.“
Ovo je druga knjiga serijala o Vilijamu Ventonu i lekcija koju on tek treba da nauči, jer kada Vektor Hansen, samoprozvani najbolji dešifrant reši Poteškoću pre njega, sve novine u Norveškoj objavljuju da Vilijam Venton ipak nije genije.
Vilijam počinje da dobija napade, obuzima ga čudna hladnoća, a luridijum mu postaje neprijatelj koga ne može da se reši. Zbog svega toga, deda ga brzo vraća na Institut za posthumana istraživanja koji sve više liči na zatvor, a sve manje na sigurno utočište. Vilijam ne može nikome da veruje, jer Fric Gofman, upravnik Instituta, poriče da starac, do pola uronjen u kamen, zaista postoji, Iscija sarađuje sa Fredijem, dečakom koga je pobedio u dvoboju sferama, a deda je ponovo nestao. Uz sve to, Vilijam stalno sreće tajanstvenu priliku – ženu sa mehaničkom šakom prekrivenom dugmićima s neobičnim znakovima, koja želi da on pođe sa njom do kriptalnog portala kako bi pronašli Ejbrahama Telija, za koga tvrdi da se više ne nalazi na Institutu, nego na dalekim Himalajima. Ako Vilijam ne pristane na to, pretvoriće ga u supu i uzeti ono jedino vredno što će ostati od njega – luridijum.
Ova knjiga je zanimljiva i uzbudljiva i ona vas kao klackalica stalno drži između dobra i zla, života i smrti. S druge strane, dok u prvom delu luridijum liči na naučno-fantastičnu legendu, ovde on postaje problem, ali i rešenje svega na svetu obavijenom velom tajne.
Takođe, nakon čitanja ove knjige, moramo da se zapitamo šta se dešavalo na Zemlji pre nas i da li bi bilo dobro da Institut za posthumana istraživanja zaista postoji. Da li bi to smanjilo ljudima tugu?
Veoma me je dirnulo kada je Vilijamov deda umro, jer sam ga ja, na neki način, doživljavala kao besmrtnu ličnost. Ipak, on nalazi način da „oživi“, jer je potreban i Vilijamu, i Institutu, pa čak i srcima čitalaca.
Najčudesnija mi je i sama ideja Tobajasa Ventona da prebaci sebe i svoje misli na memorijski stik i tako nastavi da živi. Kada bi to stvarno bilo moguće, tada bi svi dragi ljudi uvek bili tu i kroz samo jedan kompjuter i metalni egzoskelet nastavili da žive večno, razgovaraju sa nama, pomažu nam i raduju se.
Autor: Inga, 10 godina
