Prikaz mladih kritičara: „Hajduk čuva domovinu“
Kad se generacije rođene posle 2010. suoče sa ovakvom temom, to neminovno u njima izaziva znatiželju a pomalo i nevericu. Evo kako devojčice čitaju ovaj roman – sa simpatijom!
Nekada, u staroj Jugoslaviji, svi muškarci su morali da služe redovni vojni rok. Za njih je to uglavnom bilo nezaboravno iskustvo, i posle vojske, više niko nije bio isti.
Ovo je šesti nastavak legende o Hajduku i u njemu pisac paralelno priča dve priče: o Hajduku kao nastavniku i Hajduku kao vojniku.
Hajduk nastavnik je besan i iznerviran kada dođe novi direktor koji želi da od škole napravi vojsku. Dok predaje svom osmom pet, on je pun nade i dobronamernih saveta, jer veruje da deca mogu da promene svet. Šaljiv je i duhovit kada se prepire sa svojim bivšim i sadašnjim razredom, ali je ponekad i usamljen i razočaran, jer plata nastavnika ne vredi ništa. Ipak, kada upozna Nastasju, svet počinje da gleda iz drugog ugla.
Hajduk vojnik je dobar drug, jer uvek izvlači svoje prijatelje iz nevolje. Dobrodušan je i uvek spreman da priskoči u pomoć Himalaji, Brki ili Babki, ali je i tvrdoglav i tera inat kad neko želi da mu nanese nepravdu. Izdržljiv je i uporan u svim zadacima i pomalo tužan kada se rastaje od svojih drugova iz vojske.
Ipak, na kraju se obe priče svode samo na jedno: koliko Hajduk u stvari pati za nekadašnjim vremenima, starom Jugoslavijom i svojom domovinom koju nije sačuvao…
Najzanimljiviji i najsmešniji lik u ovoj knjizi (baš kao i u prethodnim nastavcima) mi je baba, koja ne preza ni da nosi pištoljčinu sa sobom, da joj se nađe za svaki slučaj.
„Moja baba je odavno postala živa legenda mog života, ali i mog okruženja. Dolazila je ona kod svog unuka u svlačionicu pre utakmica samo da vidi da li je sve u redu, na radnu akciju da proveri kako njen unuk jede, gde spava i da se, ne daj bože, nije strunio od teškog rada, u autobus kojim sam putovao da proveri valjaju li kočnice, na moja letovanja… a kad sam prvi put u životu leteo avionom u Sovjetski Savez, moja baba je, prošavši pored svekolikog aerodromskog obezbeđenja, ušla u avion da proveri da li je za mene obezbeđen ispravan padobran!“
Ovu knjigu bih preporučila svima: deci, da nauče kako su izgledale Jugoslavija i JNA, i odraslima, da se zajedno sa Hajdukom prisećaju nekih lepih vremena.
„Poslednji list. Imena. Uzimam olovku i dopisujem ono što znam.
Zaklapam rokovnik. Izlazim na ulicu.
Bacam rokovnik u kontejner.
Ne mogu da bacim uspomene na doba u kom smo čuvali domovinu.
Nema kontejnera za to.“
P.S. Čak je i moj deda, koji je bivši vojnik JNA, tražio da mu pozajmim knjigu da je pročita, jer mu se dopala dok sam mu pričala o njoj i ispitivala ga o životu u Jugoslaviji.
Autor: Inga, 9 godina
Nekada, u staroj Jugoslaviji, svi muškarci su morali da služe redovni vojni rok. Za njih je to uglavnom bilo nezaboravno iskustvo, i posle vojske, više niko nije bio isti.
Ovo je šesti nastavak legende o Hajduku i u njemu pisac paralelno priča dve priče: o Hajduku kao nastavniku i Hajduku kao vojniku.
Hajduk nastavnik je besan i iznerviran kada dođe novi direktor koji želi da od škole napravi vojsku. Dok predaje svom osmom pet, on je pun nade i dobronamernih saveta, jer veruje da deca mogu da promene svet. Šaljiv je i duhovit kada se prepire sa svojim bivšim i sadašnjim razredom, ali je ponekad i usamljen i razočaran, jer plata nastavnika ne vredi ništa. Ipak, kada upozna Nastasju, svet počinje da gleda iz drugog ugla.
Hajduk vojnik je dobar drug, jer uvek izvlači svoje prijatelje iz nevolje. Dobrodušan je i uvek spreman da priskoči u pomoć Himalaji, Brki ili Babki, ali je i tvrdoglav i tera inat kad neko želi da mu nanese nepravdu. Izdržljiv je i uporan u svim zadacima i pomalo tužan kada se rastaje od svojih drugova iz vojske.
Ipak, na kraju se obe priče svode samo na jedno: koliko Hajduk u stvari pati za nekadašnjim vremenima, starom Jugoslavijom i svojom domovinom koju nije sačuvao…
Najzanimljiviji i najsmešniji lik u ovoj knjizi (baš kao i u prethodnim nastavcima) mi je baba, koja ne preza ni da nosi pištoljčinu sa sobom, da joj se nađe za svaki slučaj.
„Moja baba je odavno postala živa legenda mog života, ali i mog okruženja. Dolazila je ona kod svog unuka u svlačionicu pre utakmica samo da vidi da li je sve u redu, na radnu akciju da proveri kako njen unuk jede, gde spava i da se, ne daj bože, nije strunio od teškog rada, u autobus kojim sam putovao da proveri valjaju li kočnice, na moja letovanja… a kad sam prvi put u životu leteo avionom u Sovjetski Savez, moja baba je, prošavši pored svekolikog aerodromskog obezbeđenja, ušla u avion da proveri da li je za mene obezbeđen ispravan padobran!“
Ovu knjigu bih preporučila svima: deci, da nauče kako su izgledale Jugoslavija i JNA, i odraslima, da se zajedno sa Hajdukom prisećaju nekih lepih vremena.
„Poslednji list. Imena. Uzimam olovku i dopisujem ono što znam.
Zaklapam rokovnik. Izlazim na ulicu.
Bacam rokovnik u kontejner.
Ne mogu da bacim uspomene na doba u kom smo čuvali domovinu.
Nema kontejnera za to.“
P.S. Čak je i moj deda, koji je bivši vojnik JNA, tražio da mu pozajmim knjigu da je pročita, jer mu se dopala dok sam mu pričala o njoj i ispitivala ga o životu u Jugoslaviji.
Autor: Inga, 9 godina
