Često ćete čuti da su životinje bolji prijatelji nego ljudi. I jesu. Njihova iskrena i čista ljubav prema osobi pravi je pokazatelj. Nažalost, ima mnogo onih koji ne cene životinje, igraju se sa njima kao da su igračke i onda ih odbace... To je jako žalosno, užasno! Ali osvrnula bih se sada samo na one koji pružaju svu ljubav svojim ljubimcima, koji se brinu o njima i poklanjaju im svoju pažnju. Životinje su isto živa bića, kao i mi, samo što ne govore, ali zato onaj ko ih zaista voli, razumeće šta žele.

Glavni junak romana „Hačiko čeka“ je pas. Akita je rasa psa iz ove priče, koja nam poručuje da se ništa ne može porediti sa odanošću i privrženošću ove životinje. U filmu, koji je snimljen prema ovoj priči, ima drugačijih i malo više scena od onih u knjizi. Ali tema i suština su iste – ljubav i privrženost psa prema profesoru Uenu!

Taj jedan dan u maju Hačiku će promeniti ceo život. Ne prihvata činjenicu da je izgubio svog gazdu, svog najboljeg prijatelja. Ali to neće poremetiti vezu između njih, sve one godine provedene zajedno, kao ni uspomene. Hačiko neće odustati, verovaće i nadaće se da će se njegov prijatelj pojaviti. Čak i nakon deset godina provedenih na železničkoj stanici, Hačiko će dočekivati svaki voz koji pristigne čekajući svog prijatelja.

A koliko je to bio pametan pas, saznaćete samo ako se prepustite ovoj priči. Pet do tri je bilo vreme kada je ovaj pas stajao na stanici, srećan i spreman da dočeka Uena. A njegov lavež, tačnije način na koji se obraćao profesoru tolikih godina, bio je upozorenje da nešto nije u redu i da će se nešto desiti. Hačiko je predosetio…

To tragično saznanje je veoma teško palo Hačiku, niko nije mogao da ga pomeri sa stanice, ma koliko to dragi ljudi bili. Brinuli su se o njemu, svoje slobodno vreme koristili čuvajući ga i pazeći ga. Neki su čak pokušali i da ga odvedu i pruže mu novi dom. Ali, čak ni Jasuo, dečak koji je neizmerno zavoleo psa, neće odvojiti Hačika od njegovog mesta na stanici. Koliko je Hačiko postao poznat, govori činjenica da postoji poseban dan vezan za ovaj događaj, za ovog psa. U Japanu, u mestu Šibuji, imaju neke običaje koji se održavaju ispred statue posvećene Hačiku. A njegovo ime Hači, nakon pojavljivanja u novinama, promeniće se u Hačiko, ime koje ima posebno značenje. Briga i nega raznih dobrih ljudi vratila se sigurno na neki lep način, kao što i Jasuo na kraju, kada izgubi svog prijatelja Hačika, ipak vraća osmeh na lice. Kako je profesor Ueno brinuo o psu, tako je i Hačiko prema njemu pokazao privrženost i odanost. Hačiko je posle ponovnog susreta sa profesorom Uenom, mada na nekom drugom mestu, ipak usrećio Jasua. Time mu je zahvalio na višegodišnjem poštovanju, brizi i nezi!
Ova istinita priča, o vernosti, privrženosti, odanosti i ljubavi, promeniće vam život! Sigurna sam! I nebitno je koliko godina imate, ne propustite da pročitate ovu neverovatnu priču! Priča o vernosti jednog neobičnog psa postala je obavezna lektira u školama širom Japana, a smatram da bi trebalo da se nađe i u našim.

„Život čine male stvari!“ Baš su one za nekoga velike! A pas, pas je isto što i porodica, prijatelj, ljubav...

Autor: Jovana, 14 godina