„Šta god mi mislili, svi smo deca zvezda.“

Na žalost, Džordžovi roditelji ne misle tako. Oni žele svom sinu da pruže zdrav ekološki život, bez savremenih izuma i bele tehnike. Ipak, Džordž više voli „da gleda u nebo nego u zemlju“ i zato uporno pokušava da ubedi svoje roditelje da je nauka dobra, kako bi mu ispunili najveću želju: da dobije računar. Umesto toga, na poklon mu stiže samo debeli prasac Fredi koji jedno veče misteriozno nestaje. U potrazi za njim, Džordž odlazi u zabranjeno komšijsko dvorište gde upoznaje maštovitu devojčicu Eni i njenog neobičnog tatu Erika. Takođe saznaje da se u njihovoj kući nalazi najmoćniji i najinteligentniji računar Kosmos, uz pomoć kojeg doživljava svoje prvo putovanje u svemir. Džordžovo upoznavanje novih prijatelja i vasione bi teklo glatko, samo da je umeo da čuva tajnu…

Veoma mi se dopada što se u ovoj knjizi, pored Džordžovih, Eninih i Erikovih avantura, nalaze i naučne činjenice o univerzumu, atomima i planetama. Pomoću njih, rađanje zvezda i gejziri na kometi imaju smisao i objašnjenje, a čitaoci se ne gube u crnim rupama neznanja.

Najzanimljiviji deo mi je Erikova teška knjiga pojednostavljena za Eni i Džordža ili knjiga u knjizi. Tu su na razumljiv i interesantan način predstavljene crne rupe, a ima i smešnih crteža Nijagarinih vodopada i debelih prasića, kao i raznih Erikovih podsetnika.

Želim da zahvalim piscima ove knjige jer su me oslobodili jednog od najvećih strahova: pretvaranja Sunca u crnu rupu. Saznavanjem činjenice da samo zvezde koje su nekoliko puta veće od Sunca mogu da postanu crne rupe, pao mi je kamen sa srca.

I pored toga, ne mogu da poverujem da čovek može živ da izađe iz crne rupe baš kao u knjizi, jer u pitanju su ipak desetine miliona godina, a pretpostavljam da u crnoj rupi ima premalo kiseonika ili ga nema uopšte.

Ova knjiga nam, pored čudesa svemira, pravih prijatelja, nezamislivih avantura i magije ljubavi koju ne mogu pobediti čak ni opaki nastavnici, poručuje da je planeta Zemlja, za sada naš jedini dom, u opasnosti. Zbog nekih nemarnih i sebičnih odraslih osoba, nama deci – budućim ljudima, ostaće vrela, zagađena planeta i ogromna propast.

Ljudi jesu deo prirode, ali priroda nije čovek. Ona nam daje, a mi samo uzimamo. Ona nas voli, a mi je uništavamo. Zato je SADA vreme da na PRAVI način upotrebimo ljudski razum i pomognemo našoj planeti. To ne znači da je istraživanje kosmosa traćenje vremena, jer postoji još mnogo galaksija gde se možda kriju spas i nada za čovečanstvo.

„Uzbudljivo je kad pokušavamo da otkrijemo nove planete i nove svetove u svemiru, ali to ne znači da dom nije mesto kojem stalno želimo da se vraćamo. Moramo da se postaramo da za stotinu godina i dalje postoji Zemlja kojoj možemo da se vratimo.“

Autor: Inga, 10 godina