Roman koji će ostaviti veoma jak utisak na vas, koji će vas naterati da razmislite o svojim postupcima i o tome koliko cenite porodicu jeste upravo ovaj. Koliki je značaj porodice, prvenstveno roditelja, i koliko su bitni njihovo prisustvo i ljubav, shvatićete kada ga pročitate.

Devojčici Ružici, koja je glavna junakinja ovog romana, sve u životu ide onako kako želi i ne očekuje ništa drugačije. Ali život će joj se preokrenuti za sto osamdeset stepeni i uskratiće joj divno detinjstvo kakvo je do tog trenutka imala. Ni u najstrašnijem snu nije mogla da sanja o gubitku roditelja. Baka i deka pokušavaju da zamene njene roditelje, udovoljavaju joj, čine joj sve, ali Ružici nimalo nije lako. Pokušava da skrene pažnju, istražuje... Najbolja drugarica i njen brat su za nju uvek tu, ali u svakom trenutku je nešto podseti na roditelje i rastuži je. Njena upornost i vera dovode je do nekih novih saznanja i uz pomoć očevog kolege i prijatelja objavljuje knjigu koju nije ni znala da je njen otac napisao. Zahvaljujući toj, može se reći autobiografiji, Ružica upoznaje nove članove porodice i, iako ne može baš da bude toliko radosna, smeje se jer zna da ima još nekog njene krvi. Lakše joj je, zna da stoje iza nje, da je čuvaju, paze... Iako njihova ljubav, kolika god ona bila, ne može da zameni očinsku i majčinsku, predstavlja veliku podršku i podseća Ružicu da ipak nije sama.

Posle tragedije stalno ju je mučila jedna te ista misao: „Niti imam šta da iščekujem, niti čemu da se nadam. Ispred mene je zid.“ Ipak, kao što je Bojana rekla: „Gde ima želja, ima i nade“, pa je Ružica taj zid savladala svojom željom da očev rukopis ugleda svetlost dana, da dođe do onog najvažnijeg čitaoca – očevog oca sa kojim je bio u dugogodišnjoj svađi. Upravo će ova krhka devojčica učiniti ogroman korak, dobiće iskupljenje za svog oca koji to sam nije uspeo za života da ostvari. Deda Gorčilo će izgovoriti jednu istinu: „Ima li čoveka koji nije pogrešio?“ i prigrliće hrabru Ružicu koja je sada jedina njihova nada.

Ovaj roman je vrlo emotivan, nikoga ne ostavlja ravnodušnim, u to sam sigurna. Meni još uvek u glavi odjekuju reči pismenog zadatka na temu „Ličnost kojoj se divim“, u kom je Ružica opisala svog oca. S koliko emocija i tuge, one duboko potisnute i one koju ne može da kontroliše, odiše svaki red njenog zadatka. I ja sam osetila njene suze! Ovaj roman treba svako da pročita i da shvati koliko je važno da cenite i poštujete porodicu koju imate, da svakodnevno zahvalite Bogu što vam je dao mogućnost da osetite porodičnu ljubav, da tu ljubav prenesete na druge. Teško je kad ostanete bez nekog najbližeg: „Otkako ih nema, sve mi nedostaje. Njihovi zagrljaji najviše!“

Autor: Jovana, 13 godina