Prikaz: „Lovački psi“ Jerna Lira Horsta
„Lovački psi“ je nastavak romana o norveškom policajcu-veteranu Vilijemu Vistingu. U jednu ruku, to je standardni, proceduralni roman o istrazi dva slučaja ubistva. Prvo od ubistava je medijski ispraćeno ubistvo za koje je Visting verovao da ga je rešio pre 17 godina, ali advokat čoveka osuđenog za taj zločin uspeva da dokaže da su dokazi podmetnuti. Visting je žigosan u norveškim medijima i suspendovan sa posla, ali ne pre nego što „pozajmi“ dosije slučaja iz arhive da bi sam ponovo sproveo istragu. Druga istraga se vodi oko nedavnog ubistva sredovečnog čoveka, s kojim je novinarka i Vistingova ćerka Line bila u vezi.
Ideja da i policija greši, da je nesposobna ili zlonamerna – toliko je strašna da su ovakvi romani uvek intrigantni. Ono zbog čega su „Lovački psi“ psi posebni je zato što pokazuju da se takve stvari mogu desiti i kad istragu vodi moralan čovek. Horst se poigrava provlačeći ovu temu kroz ceo roman i dok pritisak sa svih strana raste, na površinu isplivavaju unutrašnji demoni istražitelja, koji ih teraju da se ponašaju kao lovački psi iz naslova dela. U jednom trenutku Visting (koji sada zna kako je biti u koži osumnjičenog) primećuje:
„Pred zakonom su [ljudi] bili nevini dok se ne dokaže suprotno. Istražitelji su na to gledali obrnuto. Njihovo polazište bilo je da je onaj pred njima kriv. Za rasvetljenje nekog slučaja bilo je presudno da veruju u to da je osoba pred njima uradila ono za šta se sumnjiči. Bilo je to poput sportskog takmičenja. Ako ne veruješ da imaš izglede za pobedu, izgubićeš.“
Možda bi ovaj koncept bio očigledan onima koji čitaju kriminalističke romane koliko i ja, ali mislim da se nikad nisam susreo sa konceptom koji je tako inteligentno napisan kao u ovoj knjizi. Posebno mi se sviđa neutralnost Horstovog prilaza temi – neće zatvoriti oči pred nedelima policajaca (što mora da je izazov za nekadašnjeg policajca), ali ih neće ni bespotrebno kritikovati.
Obe priče su složene; ali smatram da nije teško pratiti ih i uživao sam poredeći sličnosti i razlike perspektiva novinara i policaja. Ali zapitao sam se i da li je umetnička sloboda trpela zbog operacije prismotre pri kraju romana. Znajući današnje novinare koji bi teško napisali jedan pasus na temu mopeda, bilo mi je teško da prihvatim detaljan izveštaj Line o 4 ili 5 vozila i ljudi koji satima prate jednog čoveka.
Perspektiva „Lovačkih pasa“ definitivno preteže na stranu istražitelja. Ovo nije jedan od onih romana gde vidite stvari iz ugla žrtve ili zločinca, zbog čega njihovi likovi nisu previše razvijeni. Ali Visting je pažljivo oslikan lik. On je čovek koji traži sebe u profesionalnom smislu, ali i u ličnom. Njegov život se menja kada se javi problem suživota sa osobom toliko obuzetom poslom.
Moji omiljeni krimi romani su oni koji istražuju zanimljive političke i društvene teme na način koji će me pokrenuti da razmišljam, zbog čega su „Lovački psi“ vodeći roman u žanru. Horst daje kompleksnu sliku policije i verovatnoće da će se dobra stvar desiti iz lošeg razloga, pri čemu ne pribegava deljenju lekcija i didaktizmu. Ova problematična pitanja, gde nijedan pojedinac ni grupa nisu samo dobri ili samo loši, predstavljaju nijanse crno-belog sveta i zbog toga željno iščekujem naredne romane ovog pisca.
Autor: bernadetteinoz
Izvor: reactionstoreading.com
Ideja da i policija greši, da je nesposobna ili zlonamerna – toliko je strašna da su ovakvi romani uvek intrigantni. Ono zbog čega su „Lovački psi“ psi posebni je zato što pokazuju da se takve stvari mogu desiti i kad istragu vodi moralan čovek. Horst se poigrava provlačeći ovu temu kroz ceo roman i dok pritisak sa svih strana raste, na površinu isplivavaju unutrašnji demoni istražitelja, koji ih teraju da se ponašaju kao lovački psi iz naslova dela. U jednom trenutku Visting (koji sada zna kako je biti u koži osumnjičenog) primećuje:
„Pred zakonom su [ljudi] bili nevini dok se ne dokaže suprotno. Istražitelji su na to gledali obrnuto. Njihovo polazište bilo je da je onaj pred njima kriv. Za rasvetljenje nekog slučaja bilo je presudno da veruju u to da je osoba pred njima uradila ono za šta se sumnjiči. Bilo je to poput sportskog takmičenja. Ako ne veruješ da imaš izglede za pobedu, izgubićeš.“
Možda bi ovaj koncept bio očigledan onima koji čitaju kriminalističke romane koliko i ja, ali mislim da se nikad nisam susreo sa konceptom koji je tako inteligentno napisan kao u ovoj knjizi. Posebno mi se sviđa neutralnost Horstovog prilaza temi – neće zatvoriti oči pred nedelima policajaca (što mora da je izazov za nekadašnjeg policajca), ali ih neće ni bespotrebno kritikovati.
Obe priče su složene; ali smatram da nije teško pratiti ih i uživao sam poredeći sličnosti i razlike perspektiva novinara i policaja. Ali zapitao sam se i da li je umetnička sloboda trpela zbog operacije prismotre pri kraju romana. Znajući današnje novinare koji bi teško napisali jedan pasus na temu mopeda, bilo mi je teško da prihvatim detaljan izveštaj Line o 4 ili 5 vozila i ljudi koji satima prate jednog čoveka.
Perspektiva „Lovačkih pasa“ definitivno preteže na stranu istražitelja. Ovo nije jedan od onih romana gde vidite stvari iz ugla žrtve ili zločinca, zbog čega njihovi likovi nisu previše razvijeni. Ali Visting je pažljivo oslikan lik. On je čovek koji traži sebe u profesionalnom smislu, ali i u ličnom. Njegov život se menja kada se javi problem suživota sa osobom toliko obuzetom poslom.
Moji omiljeni krimi romani su oni koji istražuju zanimljive političke i društvene teme na način koji će me pokrenuti da razmišljam, zbog čega su „Lovački psi“ vodeći roman u žanru. Horst daje kompleksnu sliku policije i verovatnoće da će se dobra stvar desiti iz lošeg razloga, pri čemu ne pribegava deljenju lekcija i didaktizmu. Ova problematična pitanja, gde nijedan pojedinac ni grupa nisu samo dobri ili samo loši, predstavljaju nijanse crno-belog sveta i zbog toga željno iščekujem naredne romane ovog pisca.
Autor: bernadetteinoz
Izvor: reactionstoreading.com
