„Zvona starog Tokija“ jedna je od onih knjiga koju je teško opisati. Ovo je knjiga o prošlosti, ali i knjiga o sadašnjosti. Možda je jednostavno možemo odrediti kao knjigu o kulturi. Ana Šerman nas kroz anegdotsku turu obilaska Tokija upoznaje sa gradom kakav je bio nekada, ali i kakav je sada – vraćamo se u vreme kada je naziv grada bio Edo, upoznajemo šogune, čitamo o građanskom ratu, a zatim o Drugom svetskom ratu, a na kraju piše i o 21. veku. Ona uspeva da privuče i održi našu pažnju pričama koje se pričaju u kafeima – pričama o burnim požarima i drevnim gubicima, ali čitamo i o savremenoj umetnosti i o zemljotresima.

Tokio je jedan od najvećih svetskih gradova koji se širi neverovatnom brzinom. Putovanje o kojem nam Šermanova piše delom je geografske prirode – u jednom trenutku ona opisuje topografiju grada upoređujući ga sa pomeranjima kazaljki na satu, međutim, ovo je i opis jednog veoma ličnog putovanja, puno sitnih i zanimljivih događaja i ljudi. Ne morate da znate ništa o Japanu da biste osetili sve ono o čemu ona piše, o svim tim mestima i ljudima. Centralna tema knjige, tema koja Šermanovu najviše interesuje, jeste vreme i stara zvona koja su zvonila kako bi saopštavala vreme u starom Japanu. Kroz knjigu Ana Šerman posećuje muzej satova, ljude koji se bave izradom satova, ali i umetnike koji ih oslikavaju. Mi uranjamo u ove priče, povezujući se sa ljudima, prostorima na kojima žive i njihovim danima i godinama. Često zbog načina na koji je knjiga napisana nije bilo važno kada sam prekidala i nastavljala čitanje. Ovo štivo je detaljno i elegantno ispripovedano. Ono (izvinjavam se zbog igre reči) zahteva da mu posvetite svoje vreme. Nateraće vas da se zaustavite i zamislite. Otvoriće vam nove vidike. Kafe u koji Šermanova odlazi, veoma je važno mesto za nju i čini se kao smo i sami seli za sto za kojim ona sedi i pridružili joj se na čašici razgovora. Mi smo deo ovog mozaika, svih momenata i mestâ.

Međutim, iako se može činiti da su događaji u knjizi nasumično i bez određenog plana pisani, u knjizi postoji jedinstvo u poštovanju japanskog vremena i posvećenosti toj temi. Nova poglavlja naznačena su citatima iz književnosti ili rečima čuvenih pojedinaca, ili starim aforizmima iz sanskrita i svi oni nas navode na razmišljanje pre nego što se odlučimo da nastavimo sa čitanjem. U poslednjoj trećini knjige su isključivo beleške. Šermanova se u njima bavi prirodom samog vremena. Prema onome o čemu čitamo u knjizi, poimanje vremena je individualno. Pre nego što se u 19. veku Japan okrenuo tekovinama Zapada, časovnici nisu služili da bi pokazivali tačno vreme kao što je to danas slučaj. Vreme je zavisilo od prirode i godišnjih doba. U starom Japanu, dan je imao dvanaest sati i svaki je nosio ime po jednoj životinji iz kineskog zodijaka. Neki sati su trajali duže. Ljudi vreme doživljavaju na drugačije načine. Vreme je individualna stvar, a mi smo na gubitku ukoliko se prilagodimo percepciji i osećaju za vreme druge osobe. Šermanova se čak dotiče i Ajnštajnove teorije relativiteta koja se odnosi na vreme – vreme će sporije proticati ukoliko je u blizini velike količine materije, što automatski znači da satovi brže kucaju u svemiru.

„Zvona starog Tokija“ su zanimljivo putovanje u istoriju, geografiju, kulturu, vreme, ali i ljudske živote. Preporučujem ovu knjigu svima onima koji planiraju da otputuju u Tokio, a i vama koji želite da otputujete makar i u svojoj mašti, jer će vam ova knjiga to pružiti. I te kako zaslužuje vaše vreme.

Autor: Suzana Vajli
Izvor: nzbooklovers.co.nz
Prevod: Nataša Đuričić Marković