Prikaz knjige „Zvona starog Tokija“ Ane Šerman
U svoju priču o japanskoj prestonici Ana Šerman uvodi nas ovom scenom: „Odzvonilo je pet; otkucaji su plovili preko parka Šiba.“ (Park Šiba nalazi se nedaleko od čuvenog Tokijskog tornja i u njemu je smešten budistički hram Zođođi.) Već iz te prve rečenice može se naslutiti šta će biti najveća vrlina knjige, kao i njena jedina mana. Šerman je, naime, odlučila da istorijskom istraživanju priđe iz ličnog ugla: ona izveštaj o svom obilasku Tokija, upoznavanju njegovih stanovnika, njegovim transformacijama i najmračnijim trenucima u njegovoj istoriji upotpunjuje izvrsnim pripovedanjem koje omogućava da se u mašti čitaoca formira bogata, živopisna slika ove metropole.
Knjiga je konstruisana oko naracije o istraživanju: u uvodnom delu saznajemo – kroz ushićene, lirske opise – šta su tokijska „zvona vremena“ i kakva im je bila namena u doba kada je Tokio nosio ime Edo. Slede zasebna poglavlja u kojima pratimo autorkinu potragu za zvonima, tokom koje ona otkriva skrivenu istoriju čudesnih četvrti ovog grada.
Nit koja povezuje različita poglavlja je autorkino poznanstvo sa čovekom po imenu Daibo.
„Kacuđi Daibo bio je čuven, iako ja godinama nisam znala koliko čuven, po kafi koju je pravio i, naročito, po tome kako ju je sipao.“ Više poglavlja završava se simpatičnim kratkim zapisima, nalik beleškama u dnevniku, u kojima pratimo evoluciju njenog odnosa sa Daibom i njegovim kafeom, ali i sudbinu samog kafea koji odoleva stalnim promenama u gradskom pejzažu. Ta potpoglavlja čine ovu knjigu jedinstvenom. U njima Šerman uspostavlja opipljivu, intimnu vezu sa gradom i njegovim žiteljima. Ona uči japanski, upoznaje se sa mušterijama kafea, sluša njihove priče i počinje da razume Daiba kao građanina Tokija.
Još jedno jedinstveno obeležje ove knjige je njen pristup istoriji. Ovo nije turistički vodič, dosadna istorijska lekcija ili iscrpljujući referat nekog blogera. Ovde je reč o novom otkrivanju jednog skrivenog grada, koji je oduvek postojao.
Priča počinje od zatvora Kodenmačo u Nihonbašiju, zatim se upoznajemo sa sistemom za japansku kulturu karakterističnih „ljubavnih hotela“, saznajemo detalje o bombardovanju Tokija napalmom 1945. i na kraju stižemo u Šindžuku, glamurozni centar grada.
„Zvona starog Tokija“ na prvi pogled možda deluje kao avanturističko putešestvije u potrazi za dušom japanskog glavnog grada, ali ubrzo se pretvara upravo u ono što možemo pročitati na koricama knjige: meditaciju o Tokiju. Ana Šerman uči njegovu istoriju, upoznaje njegove stanovnike, govori, sluša, pita se.
Većina onih koji svakodnevno gutaju različite kulturne sadržaje imaju običaj da stvarima oko sebe prišivaju etikete: kao ljubitelj muzike, moram tačno znati kom podžanru hevi metala pripada neki album pre nego što ga poslušam. Život, međutim, nije vakuum, niti serija vakuuma. Zato sa olakšanjem i zadovoljstvom konstatujem da je moguće pronaći delo koje je istovremeno i memoar i putopis i istorijska knjiga koja podrobno razmatra elemente od suštinskog značaja za jednu kulturu i narod: njihove običaje, umetnost, arhitekturu, navike i prioritete. „Zvona starog Tokija“ je jedna takva knjiga. A uz to je i istinsko remek-delo.
Autor: Vil Hit
Izvor: booksandbao.com
Prevod: Jelena Tanasković
Knjiga je konstruisana oko naracije o istraživanju: u uvodnom delu saznajemo – kroz ushićene, lirske opise – šta su tokijska „zvona vremena“ i kakva im je bila namena u doba kada je Tokio nosio ime Edo. Slede zasebna poglavlja u kojima pratimo autorkinu potragu za zvonima, tokom koje ona otkriva skrivenu istoriju čudesnih četvrti ovog grada.
Nit koja povezuje različita poglavlja je autorkino poznanstvo sa čovekom po imenu Daibo.
„Kacuđi Daibo bio je čuven, iako ja godinama nisam znala koliko čuven, po kafi koju je pravio i, naročito, po tome kako ju je sipao.“ Više poglavlja završava se simpatičnim kratkim zapisima, nalik beleškama u dnevniku, u kojima pratimo evoluciju njenog odnosa sa Daibom i njegovim kafeom, ali i sudbinu samog kafea koji odoleva stalnim promenama u gradskom pejzažu. Ta potpoglavlja čine ovu knjigu jedinstvenom. U njima Šerman uspostavlja opipljivu, intimnu vezu sa gradom i njegovim žiteljima. Ona uči japanski, upoznaje se sa mušterijama kafea, sluša njihove priče i počinje da razume Daiba kao građanina Tokija.
Još jedno jedinstveno obeležje ove knjige je njen pristup istoriji. Ovo nije turistički vodič, dosadna istorijska lekcija ili iscrpljujući referat nekog blogera. Ovde je reč o novom otkrivanju jednog skrivenog grada, koji je oduvek postojao.
Priča počinje od zatvora Kodenmačo u Nihonbašiju, zatim se upoznajemo sa sistemom za japansku kulturu karakterističnih „ljubavnih hotela“, saznajemo detalje o bombardovanju Tokija napalmom 1945. i na kraju stižemo u Šindžuku, glamurozni centar grada.
„Zvona starog Tokija“ na prvi pogled možda deluje kao avanturističko putešestvije u potrazi za dušom japanskog glavnog grada, ali ubrzo se pretvara upravo u ono što možemo pročitati na koricama knjige: meditaciju o Tokiju. Ana Šerman uči njegovu istoriju, upoznaje njegove stanovnike, govori, sluša, pita se.
Većina onih koji svakodnevno gutaju različite kulturne sadržaje imaju običaj da stvarima oko sebe prišivaju etikete: kao ljubitelj muzike, moram tačno znati kom podžanru hevi metala pripada neki album pre nego što ga poslušam. Život, međutim, nije vakuum, niti serija vakuuma. Zato sa olakšanjem i zadovoljstvom konstatujem da je moguće pronaći delo koje je istovremeno i memoar i putopis i istorijska knjiga koja podrobno razmatra elemente od suštinskog značaja za jednu kulturu i narod: njihove običaje, umetnost, arhitekturu, navike i prioritete. „Zvona starog Tokija“ je jedna takva knjiga. A uz to je i istinsko remek-delo.
Autor: Vil Hit
Izvor: booksandbao.com
Prevod: Jelena Tanasković
