Prikaz knjige „Zovem se Mina“ Dejvida Almonda
Stvaralaštvo Dejvida Almonda se opisuje kao magijski realizam, ali sve što se u njegovim romanima dešava smešteno je u stvarnim životima dece koja žive u severoistočnoj Engleskoj, u prošlosti i sadašnjosti, ili je proizvod njihove mašte i reakcija na stvaran svet. Sva magija je na taj način ukorenjena u stvarnosti.
„Zovem se Mina“ prethodi prvom Almondovom romanu „Skeligu“, objavljenom 1998. godine, ali je takođe i samostalno istraživanje dečijeg odnosa prema jeziku, idejama i živim bićima, izraženo kroz dnevnik devetogodišnje devojčice.
Mina je bistra i strastvena devojčica prepuna energije, ali se nalazi u osnovnoj školi koja je guši i ograničava. Zato ona sebi navrat-nanos osmišljava putanju učenja koja podrazumeva razne igre rečima i tipografijom, kao i druge zabavne vanškolske aktivnosti. Umesto radnih zadataka koji joj uništavaju život u školi, Mina smišlja svoje „izvanredne aktivnosti“ poput: „Idi na spavanje. Spavaj dok letiš. Leti dok spavaš.“ Obožava da para i raspakuje jezik, mada sa prezirom gleda na obrazovni žargon gde se upotrebljavaju izrazi poput „Sat testova“ i „jedinice za nadzor učenika“.
Osim što će stariji čitaoci podeliti sa autorom bes jer škola ni najmanje ne podržava ovakvu njenu putanju, ovo je takođe i priča o tome kako njeno uživanje u životu prevladava izolaciju i tugu zbog gubitka oca koja će privući i mlađe čitaoce, njenog uzrasta ili starije. Iako su mnoge Minine avanture podstaknute apstraktnim idejama, one obuhvataju mnoge opipljive stvari – ugalj, glinu, nar i smokve – sve što se može naći u njenom domu ili okolnim ulicama.
Neki čitaoci će možda na ovaj roman naići pre „Skeliga“, priče o usamljenom dečaku Majklu i drevnom biću koje pronalazi skriveno u porodičnoj garaži. Sam Skelig, koji može biti lutalica ili anđeo, ne pojavljuje se u Mininoj priči, ali možemo kroz njenu perspektivu videti tu garažu, praznu kuću i porodicu koja se doseljava dok ih ona posmatra sa drveta iz susedne bašte.
Nakon poslednjeg ponižavajućeg događaja u školi, Mina provodi mnogo vremena na drvetu čuvajući gnezdo crnog kosa negde pred kraj zime. Njena majka je podučava kod kuće i imaju dovoljno vremena za rad na onome što Mina voli, a neke od tema su Vilijam Blejk, koji ima iste poglede na školu i drveće kao ona, i skeletna struktura ptica. „Zovem se Mina“ nas uvodi u teme i mesta koja postoje u „Skeligu“ kroz njene posete praznoj kući, koju je nasledila, gde sove lete noću, i istraživanje „Podzemlja“, napuštenog rudnika u lokalnom parku (taj deo je povezan sa još jednim voljenim romanom Dejvida Almonda „Kitova divljina“).
Dok je Majklovu kuću u „Skeligu“ obavila senka smrti i gubitka (bivši stanar je umro, a beba nove porodice je bolesna), Minin dom je izvor života iako ona ima poteškoća da nađe svoje mesto u svetu odraslih. I dok postaje emotivno sve nezavisnija, a ona i njena majka ulaze u nova životna poglavlja, čitalac je sa njom sve vreme.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
„Zovem se Mina“ prethodi prvom Almondovom romanu „Skeligu“, objavljenom 1998. godine, ali je takođe i samostalno istraživanje dečijeg odnosa prema jeziku, idejama i živim bićima, izraženo kroz dnevnik devetogodišnje devojčice.
Mina je bistra i strastvena devojčica prepuna energije, ali se nalazi u osnovnoj školi koja je guši i ograničava. Zato ona sebi navrat-nanos osmišljava putanju učenja koja podrazumeva razne igre rečima i tipografijom, kao i druge zabavne vanškolske aktivnosti. Umesto radnih zadataka koji joj uništavaju život u školi, Mina smišlja svoje „izvanredne aktivnosti“ poput: „Idi na spavanje. Spavaj dok letiš. Leti dok spavaš.“ Obožava da para i raspakuje jezik, mada sa prezirom gleda na obrazovni žargon gde se upotrebljavaju izrazi poput „Sat testova“ i „jedinice za nadzor učenika“.
Osim što će stariji čitaoci podeliti sa autorom bes jer škola ni najmanje ne podržava ovakvu njenu putanju, ovo je takođe i priča o tome kako njeno uživanje u životu prevladava izolaciju i tugu zbog gubitka oca koja će privući i mlađe čitaoce, njenog uzrasta ili starije. Iako su mnoge Minine avanture podstaknute apstraktnim idejama, one obuhvataju mnoge opipljive stvari – ugalj, glinu, nar i smokve – sve što se može naći u njenom domu ili okolnim ulicama.
Neki čitaoci će možda na ovaj roman naići pre „Skeliga“, priče o usamljenom dečaku Majklu i drevnom biću koje pronalazi skriveno u porodičnoj garaži. Sam Skelig, koji može biti lutalica ili anđeo, ne pojavljuje se u Mininoj priči, ali možemo kroz njenu perspektivu videti tu garažu, praznu kuću i porodicu koja se doseljava dok ih ona posmatra sa drveta iz susedne bašte.
Nakon poslednjeg ponižavajućeg događaja u školi, Mina provodi mnogo vremena na drvetu čuvajući gnezdo crnog kosa negde pred kraj zime. Njena majka je podučava kod kuće i imaju dovoljno vremena za rad na onome što Mina voli, a neke od tema su Vilijam Blejk, koji ima iste poglede na školu i drveće kao ona, i skeletna struktura ptica. „Zovem se Mina“ nas uvodi u teme i mesta koja postoje u „Skeligu“ kroz njene posete praznoj kući, koju je nasledila, gde sove lete noću, i istraživanje „Podzemlja“, napuštenog rudnika u lokalnom parku (taj deo je povezan sa još jednim voljenim romanom Dejvida Almonda „Kitova divljina“).
Dok je Majklovu kuću u „Skeligu“ obavila senka smrti i gubitka (bivši stanar je umro, a beba nove porodice je bolesna), Minin dom je izvor života iako ona ima poteškoća da nađe svoje mesto u svetu odraslih. I dok postaje emotivno sve nezavisnija, a ona i njena majka ulaze u nova životna poglavlja, čitalac je sa njom sve vreme.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
