Prikaz knjige „Zločini budućnosti“ ‒ bićete šokirani, zapanjeni, zatečeni…
Posle čitanja ove knjige, može vam biti oprošteno ako isključite internet, razbijete svoj smartfon na komadiće i pobegnete negde u planine da živite izolovano jednostavnim životom. Ipak, nadamo se da ćete, posle malo razmišljanja, odustati od tako drastičnih mera, ali ćete verovatno razmisliti o tome da promenite svoje ponašanje na internetu i nagovoriti svoje prijatelje da učine to isto.
„Zločini budućnosti“ su zaista alarmantno štivo, ali autor ga čini izrazito interesantnim i s vremena na vreme će vam trebati da se podsetite da ovo nije neko delo fikcije koje je malo preteralo sa svojom fantazijom. Možda će vam se zavrteti u glavi, prateći raznolikost onlajn kriminala, bilo da se radi o hakerima koji brišu nečije nezamenljive porodične fotografije čisto iz zabave ili o državnim organizacijama koje provaljuju u sisteme radi sticanja komercijalnih informacija ili vojne prednosti.
Autor nema potrebu da začinjava priču ili da izmišlja. Čiste činjenice i statistika su dovoljne, i više od toga. Zapamtite, ovo su samo događaji koji su izašli na svetlo dana. Toliko toga je ostalo skriveno, bilo u cilju zaštite reputacije neke kompanije ili, što je još zabrinjavajuće, zato što niko još ništa ne zna o tome... uključujući i žrtvu. Ovaj recenzent je morao da pročita knjigu nekoliko puta samo zbog obima materije da bi dobro shvatio: „U poznatom istraživanju koje su obavile Verajzonove poslovne službe, u saradnji sa Tajnom službom Sjedinjenih Država, Holandskom nacionalnom policijom i Centralnom jedinicom za e-kriminal policije Ujedinjenog Kraljevstva, ustanovljeno je da je u proseku za 62 procenta upada protiv firmi bilo potrebno najmanje dva meseca da budu otkriveni. Slična studija Trastvejv holdingsa otkrila je da je prosečno vreme od početnog probijanja u mrežu kompanije pa do otkrivanja upada trajalo zabrinjavajućih 210 dana. To je bezmalo sedam meseci za napadača – bio to organizovani kriminal, konkurencija ili strana vlada – da se nesmetano šunja okolo po korporativnoj mreži i krade tajne, dolazi do konkurentskih podataka, provaljuje u finansijske sisteme i kraducka lične prepoznatljive informacije kupaca, kao što su brojevi njihovih kreditnih kartica.“
Ovo je da se čoveku zavrti u glavi, zapanjujuće i alarmantno. Ipak, ova tema je nešto što pratim od ranije, pa za mene nije u potpunosti neistražena teritorija. Mnogi od ovih zločina počinju kao relativno nevažne stvari. Kompromitovana lozinka, nezaštićen računarski sistem ili čak korisnik koji pritisne link ili atačment koji deluje sasvim nevino. Ostalo je istorija... Ponekad je upad u sistem radi krađe informacija, a nekad čist vandalizam kako bi se napravio haos. Ili je jednostavno radi neslane šale.
I to nije sve. Špijunirani smo pod maskom usluga i pogodnosti koje nam se nude. Mi zapravo ne znamo koliko je ovo velilki problem ‒ ne znamo šta se dešava sa našim informacijama i šta se radi sa njima. Sajt sa onlajn rečnikom, na primer, instalirao je 234 različita fajla za praćenje na računaru jednog posetioca prilikom samo jedne posete! Ko čita onlajn polise za privatnost ili uslove usluge? Retko ko, i kompanije to znaju. Knjiga navodi istraživanje Karnegi Melon univerziteta koje pokazuje da se prosečni Amerikanac susreće sa 1462 polise privatnosti godišnje, svaka sadrži 2518 reči, i dodaje: „Da bi se pročitala svaka od njih, potrebno je 76 radnih dana, osam sati na dan. To je ukupno 53 milijarde sati za sve Amerikance, po ceni od 781 milijarde izgubljene produktivnosti svake godine, zbog košmara koji se zove Uslovi korišćenja – ToS.“
Mogu li stvari biti gore? Mnogi ljudi smatraju da velike kompanije rade na tome. Gde je granica?
„Gugl je pokazao sklonost prema apsurdnim uslovima korišćenja. Na primer, svako ko koristi Gugl dokumenta ili eventualno aplouduje neku tabelu, PDF, ili Vord dokument na Gugl drajv, automatski daje pravo vlasništva nad tim dokumentom Guglu. Po Guglovim uslovima korišćenja“, piše autor, sugerišući: da je DŽ. K. Rouling napisala Hari Potera na Google Docs umesto u Majkrosoftovom Wordu, Google bi imao širom sveta prava na njeno delo! To bi bila skupa „besplatna usluga“, zar ne? Naravno, nigde se ne navodi da Google ima nameru da koristi ta prava i oni koji brane takvu politiku izlažu „tehničke razloge“ za takvu terminologiju. Ali zašto se prostim jezikom ne isključi mogućnost zloupotrebe?
Otvorenih usta ćete čitati stranicu za stranicom. Bićete šokirani, zapanjeni, zatečeni, bačeni u depresiju i zbunjeni. Trebalo bi da kupite ovu knjigu ali takođe i da počnete da se plašite da to uradite onlajn. Za sada još uvek postoje prave knjižare, mada će i one pratiti šta radite...
Nema se mnogo toga ovome dodati. Kupite ovu knjigu i progutaćete svaku reč! Poželećete da niste to morali ali bićete bolje informisani i poprilično iznervirani pošto to učinite.
Izvor: korisnik platforme Goodreads
„Zločini budućnosti“ su zaista alarmantno štivo, ali autor ga čini izrazito interesantnim i s vremena na vreme će vam trebati da se podsetite da ovo nije neko delo fikcije koje je malo preteralo sa svojom fantazijom. Možda će vam se zavrteti u glavi, prateći raznolikost onlajn kriminala, bilo da se radi o hakerima koji brišu nečije nezamenljive porodične fotografije čisto iz zabave ili o državnim organizacijama koje provaljuju u sisteme radi sticanja komercijalnih informacija ili vojne prednosti.
Autor nema potrebu da začinjava priču ili da izmišlja. Čiste činjenice i statistika su dovoljne, i više od toga. Zapamtite, ovo su samo događaji koji su izašli na svetlo dana. Toliko toga je ostalo skriveno, bilo u cilju zaštite reputacije neke kompanije ili, što je još zabrinjavajuće, zato što niko još ništa ne zna o tome... uključujući i žrtvu. Ovaj recenzent je morao da pročita knjigu nekoliko puta samo zbog obima materije da bi dobro shvatio: „U poznatom istraživanju koje su obavile Verajzonove poslovne službe, u saradnji sa Tajnom službom Sjedinjenih Država, Holandskom nacionalnom policijom i Centralnom jedinicom za e-kriminal policije Ujedinjenog Kraljevstva, ustanovljeno je da je u proseku za 62 procenta upada protiv firmi bilo potrebno najmanje dva meseca da budu otkriveni. Slična studija Trastvejv holdingsa otkrila je da je prosečno vreme od početnog probijanja u mrežu kompanije pa do otkrivanja upada trajalo zabrinjavajućih 210 dana. To je bezmalo sedam meseci za napadača – bio to organizovani kriminal, konkurencija ili strana vlada – da se nesmetano šunja okolo po korporativnoj mreži i krade tajne, dolazi do konkurentskih podataka, provaljuje u finansijske sisteme i kraducka lične prepoznatljive informacije kupaca, kao što su brojevi njihovih kreditnih kartica.“
Ovo je da se čoveku zavrti u glavi, zapanjujuće i alarmantno. Ipak, ova tema je nešto što pratim od ranije, pa za mene nije u potpunosti neistražena teritorija. Mnogi od ovih zločina počinju kao relativno nevažne stvari. Kompromitovana lozinka, nezaštićen računarski sistem ili čak korisnik koji pritisne link ili atačment koji deluje sasvim nevino. Ostalo je istorija... Ponekad je upad u sistem radi krađe informacija, a nekad čist vandalizam kako bi se napravio haos. Ili je jednostavno radi neslane šale.
I to nije sve. Špijunirani smo pod maskom usluga i pogodnosti koje nam se nude. Mi zapravo ne znamo koliko je ovo velilki problem ‒ ne znamo šta se dešava sa našim informacijama i šta se radi sa njima. Sajt sa onlajn rečnikom, na primer, instalirao je 234 različita fajla za praćenje na računaru jednog posetioca prilikom samo jedne posete! Ko čita onlajn polise za privatnost ili uslove usluge? Retko ko, i kompanije to znaju. Knjiga navodi istraživanje Karnegi Melon univerziteta koje pokazuje da se prosečni Amerikanac susreće sa 1462 polise privatnosti godišnje, svaka sadrži 2518 reči, i dodaje: „Da bi se pročitala svaka od njih, potrebno je 76 radnih dana, osam sati na dan. To je ukupno 53 milijarde sati za sve Amerikance, po ceni od 781 milijarde izgubljene produktivnosti svake godine, zbog košmara koji se zove Uslovi korišćenja – ToS.“
Mogu li stvari biti gore? Mnogi ljudi smatraju da velike kompanije rade na tome. Gde je granica?
„Gugl je pokazao sklonost prema apsurdnim uslovima korišćenja. Na primer, svako ko koristi Gugl dokumenta ili eventualno aplouduje neku tabelu, PDF, ili Vord dokument na Gugl drajv, automatski daje pravo vlasništva nad tim dokumentom Guglu. Po Guglovim uslovima korišćenja“, piše autor, sugerišući: da je DŽ. K. Rouling napisala Hari Potera na Google Docs umesto u Majkrosoftovom Wordu, Google bi imao širom sveta prava na njeno delo! To bi bila skupa „besplatna usluga“, zar ne? Naravno, nigde se ne navodi da Google ima nameru da koristi ta prava i oni koji brane takvu politiku izlažu „tehničke razloge“ za takvu terminologiju. Ali zašto se prostim jezikom ne isključi mogućnost zloupotrebe?
Otvorenih usta ćete čitati stranicu za stranicom. Bićete šokirani, zapanjeni, zatečeni, bačeni u depresiju i zbunjeni. Trebalo bi da kupite ovu knjigu ali takođe i da počnete da se plašite da to uradite onlajn. Za sada još uvek postoje prave knjižare, mada će i one pratiti šta radite...
Nema se mnogo toga ovome dodati. Kupite ovu knjigu i progutaćete svaku reč! Poželećete da niste to morali ali bićete bolje informisani i poprilično iznervirani pošto to učinite.
Izvor: korisnik platforme Goodreads
