„Velika je avantura biti roditelj! Uživala sam u svakoj razvojnoj fazi svoje dece i svaku je pratilo njoj svojstveno zadovoljstvo, ali i iznenađenje. Govorili su mi: 'Mala deca – mala briga. Velika deca – velika briga.' Nikad nismo stvarno spremni“, piše Izabel Fijioza u predgovoru svoje nove knjige „Više se ne razumemo“ u kojoj donosi savete o tome „kako bezbedno prebroditi period treskanja vratima od 12. do 17. godine“. Tako smo posle knjiga „Sve smo pokušali“ i „Dete me izaziva“, koje su se bavile ponašanjem dece uzrasta od godinu dana do pet godina, i od šest do jedanaest godina, dobili još jednu dragocenu podršku svim roditeljima čija deca jesu ili tek treba da budu tinejdžeri.

Već sam sadržaj upućuje na to da smo dobili saveznika i oslonac u mnogim mogućim i nemogućim situacijama tokom nove faze odrastanja naše dece: zaključavanje u sobu, odbijanje saradnje, arogancija, buljenje u smartfon, maltretiranje u školi, soba koja je u totalnom haosu, laganje, bubuljice, prva pijanstva, nasilno ponašanje, seks… I kao u prethodnim knjigama, tako i u ovoj, svako poglavlje definiše problem i nudi praktično rešenje, uz pregršt duhovitih crteža Anuk Diboa, koja nije samo odličan illustrator već je i edukator psihomotornog razvoja.

Odmah na početku autorka objašnjava kada počinje pubertet i kako ga prepoznati. Ona upozorava da je adolescencija prelazni period kako za tinejdžere tako i za roditelje. „Ranije smo imali dete. Kasnije će to biti mlad čovek. A između? E, to je komplikovano!“, piše Izabel Fijioza i nudi savete, ne samo stručne, iz ugla psihoterapeuta sa dugogodišnjim iskustvom, već i iz ugla majke dvoje dece: „Predstavljam vam knjigu kakvu bih volela da sam mogla da pročitam kada su moja deca bila tinejdžeri.“

Moć roditelja se ne ogleda u strogoći već u povezivanju, savetuje autorka i objašanjava na koje sve načine mogu da se povežu roditelji i tinejdžeri: nabavka, odlazak u restoran, zajedničko gledanje filmova, slušanje muzike, sve aktivnosti kojima roditelji pokazuju da se interesuju za ono što i adolescente zanima. I zajedničko čitanje ove knjige spada u put ka zbližavanju. Porodica je sigurna luka za sve članove porodice i bez obzira na to što adolescenti žele da budu samostalni i što im je njihovo društvo najvažnije, roditelji su i dalje objekti na kojima zasnivaju svoju sigurnost, oslonac koji im je neophodan. Zato je važno da roditelji uvek budu tu za svoje tinejdžere, da im pokazuju svoju ljubav i razumevanje. A šta kada se roditelji ne slažu oko toga kako treba regovati u određenim situacijama?

„Ako sistematski stajemo svaki put na stranu deteta, to može izazvati više problema nego što ih može rešiti. Iza svađe se krije dublji problem. Jedan roditelje preteruje? To je sigurno zato što izbija na površinu njegovo detinjstvo. Nema potrebe da ga osuđujemo, već treba da mu pružimo podršku. Ljubav je najbolji način da umirimo agresiju. A ako bismo koristili empatični pristup? Tim pre što nas deca imitiraju. Čemu želimo da ih naučimo? Empatiji, saosećanju i rešavanju problema ili osudi i okrivljavanju bližnjeg?“

Veoma su dragoceni i saveti u vezi s tim kako prepoznati da li se dete drogira, da li ima seksualne odnose, šta činiti kada laže ili se agresivno ponaša. I ne brinite, poručuje Fijioza, ako je soba vašeg tinejdžera u haosu jer su različita istraživanja pokazala da su neuredne sobe kreativnije, organizovanije, efikasnije i da oni koji ih koriste znaju da odrede svoje priorite i imaju jasne ciljeve.

Iznenađeni ste? Ima još neočekivanih informacija u ovoj sjajnoj knjizi jer je „mozak tinejdžera kao gradilište, a ova knjiga je vodič kroz to gradilište, koji nas čuva.“

Autor: Dragana Todorović