Prikaz knjige „Venera i Afrodita: Istorija jedne boginje“ Betani Hjuz
Betani Hjuz mi je poznata, pre svega, po televizijskim istorijskim dokumentarcima kroz koje je na mene nepogrešivo prenosila svoje ushićenje i radost življenja. Fascinirao me je njen nedavni serijal o Nilu u kome je istražila skoro 1500 kilometara njegove obale, i njegov uticaj na istoriju. Ovo je prva njena knjiga koju sam pročitala. Način na koji je napisana podseća me na njen rad na televiziji; kao da sedi preko puta vas i priča vam, puna entuzijazma.
Svako poglavlje otvara citat iz tekstova starih autora poput Homera, Euripida i Cicerona, ali i prve pesnikinje čije ime je poznato istoriji, Enheduane.
Betani kreće od početka, od grčkog mita koji opisuje Afroditino brutalno rađanje, a zatim piše o njenom dolasku na Kipar (Kipros na grčkom) gde je mnogima poznata kao Kipris, Gospa od Kipra. Betani vešto povezuje mit o novopridošloj boginji sa boginjom koja je već postojala na ostrvu još od bakarnog doba, ako ne i od ranije, „eteričkim bićem veoma izražene seksualnosti“ sa „životvornim moćima“.
Afrodita se takođe dovodi u vezu sa „nemilosrdnom boginjom-ratnicom koja se prvi put javlja istočno od Kipra, od Mesopotamije do Anatolije i Levanta“. To je bilo vreme ratova među narodima, kada su muškarci i žene umirali mladi. Umesto muškog božanstva rata, zanimljivo je da su mu ljudi tog vremena dali žensko obličje i zvali ga različitim imenima: Inana, Ištar i Astarte.
Betani se ne suzdržava kada govori o seksualnoj i čulnoj strani boginje, po kojoj je ona najpoznatija.
Vodi nas kroz mesta koja su vezana za priču o Afroditi i opisuje kako se s vremenom menjao pogled ljudi na nju... „Nekada je bila žena nad ženama, ali kako se njen božanski sjaj gasio, tako je počela da se prikazuje kao obična žena.“
Knjiga Betani Hjuz nije puko prepričavanje istorije ove boginje. Na osnovu promena koje su nastajale u odnosu ljudi prema Afroditi-Veneri, ona dešifruje naše ponašanje u zavisnosti od žudnji, naš pogled na ljubav i rat, kao i promene u odnosu prema ženama.
Iako sam uživala u celoj knjizi, koja nije duga – nešto preko 200 strana – najviše me je naterao na razmišljanje zaključak.
Mit o Hefestovom/Vulkanovom otkrivanju Afroditine/Venerine preljube sa Aresom/Marsom – što je zapravo mit o ženi zatečenoj u kompromitujućoj situaciji – Betani Hjuz povezuje sa savremenim trenutkom i radosno sramotnim interesovanjem za današnje priče o „preljubništvu, slatšejmovanju i nameštanju porno skandala...“
Umesto da smesti ovu moćnu boginju u određenu kutiju, umesto da o njoj razmišlja „crno-belo“, Betani predlaže da je verovatno najbolje zamišljati Afroditu/Veneru „kao što su to radili Grci – kao boginju u kojoj je sve pomešano“... Zato što ona nije bila samo „boginja prolazne ljubavi, već... božanstvo životnog ciklusa, kao i samog života.“ A život nije crn ili beo, već je mešavina lepog i ružnog, svetla i tame.
Izvor: joyvspicer.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Svako poglavlje otvara citat iz tekstova starih autora poput Homera, Euripida i Cicerona, ali i prve pesnikinje čije ime je poznato istoriji, Enheduane.
Betani kreće od početka, od grčkog mita koji opisuje Afroditino brutalno rađanje, a zatim piše o njenom dolasku na Kipar (Kipros na grčkom) gde je mnogima poznata kao Kipris, Gospa od Kipra. Betani vešto povezuje mit o novopridošloj boginji sa boginjom koja je već postojala na ostrvu još od bakarnog doba, ako ne i od ranije, „eteričkim bićem veoma izražene seksualnosti“ sa „životvornim moćima“.
Afrodita se takođe dovodi u vezu sa „nemilosrdnom boginjom-ratnicom koja se prvi put javlja istočno od Kipra, od Mesopotamije do Anatolije i Levanta“. To je bilo vreme ratova među narodima, kada su muškarci i žene umirali mladi. Umesto muškog božanstva rata, zanimljivo je da su mu ljudi tog vremena dali žensko obličje i zvali ga različitim imenima: Inana, Ištar i Astarte.
Betani se ne suzdržava kada govori o seksualnoj i čulnoj strani boginje, po kojoj je ona najpoznatija.
Vodi nas kroz mesta koja su vezana za priču o Afroditi i opisuje kako se s vremenom menjao pogled ljudi na nju... „Nekada je bila žena nad ženama, ali kako se njen božanski sjaj gasio, tako je počela da se prikazuje kao obična žena.“
Knjiga Betani Hjuz nije puko prepričavanje istorije ove boginje. Na osnovu promena koje su nastajale u odnosu ljudi prema Afroditi-Veneri, ona dešifruje naše ponašanje u zavisnosti od žudnji, naš pogled na ljubav i rat, kao i promene u odnosu prema ženama.
Iako sam uživala u celoj knjizi, koja nije duga – nešto preko 200 strana – najviše me je naterao na razmišljanje zaključak.
Mit o Hefestovom/Vulkanovom otkrivanju Afroditine/Venerine preljube sa Aresom/Marsom – što je zapravo mit o ženi zatečenoj u kompromitujućoj situaciji – Betani Hjuz povezuje sa savremenim trenutkom i radosno sramotnim interesovanjem za današnje priče o „preljubništvu, slatšejmovanju i nameštanju porno skandala...“
Umesto da smesti ovu moćnu boginju u određenu kutiju, umesto da o njoj razmišlja „crno-belo“, Betani predlaže da je verovatno najbolje zamišljati Afroditu/Veneru „kao što su to radili Grci – kao boginju u kojoj je sve pomešano“... Zato što ona nije bila samo „boginja prolazne ljubavi, već... božanstvo životnog ciklusa, kao i samog života.“ A život nije crn ili beo, već je mešavina lepog i ružnog, svetla i tame.
Izvor: joyvspicer.com
Prevod: Borivoje Dožudić
